foto FoNetPetak, 15. novembar
U 11.52 sve je stalo. Tugu, nevericu i očajanje na licima ljudi polako zamenjuju gnev i rešenost da se ni po koju cenu ne odustane od zahteva da odgovorni za zločin na Železničkoj stanici stanu pred lice pravde.
Novi Sad je ranjeni grad. Do suza je dirljivo to da su u istom trenutku, na ulice, ispred zabavišta, škola, preduzeća, ustanova Novosađani izašli, njih desetine hiljada, da podele bol i odlučnost da ne žele da žive u zemlji u kojoj korupcija ubija. Stiče se utisak da je režim potpuno zatečen masovnošću i dostojanstvom tihog protesta. Vučević pokazuje kuraž i odsustvo bilo kakvog osećaja krivice, ali na Pinku, dok na konferenciji posvećenoj stranim investitorima od nezavisnih novinara beži kao đavo od krsta. Još se nije ohladila stolica na kojoj je sedeo u studiju ružičaste televizije, sa koje je napadao političare „koji nikad ne odgovaraju na teška pitanja“, a sam se već dao u galop, bežeći od kamera televizija N 1 i Nova S. Zahtev za njegovom ostavkom ostaje jedan od osnovnih zahteva protesta.
Tužilaštvo već dva dana ćuti, u pritvoru sede osmoro uhapšenih na protestu povodom ubistava na Železničkoj stanici i nijedan osumnjičen za samo ubistvo.
Četvrtak, 16. novembar
Vučević najavljuje da će u narednim danima „još neki ljudi snositi političku odgovornost“. Mrtav hladan, kao da glavni zahtev, kada se o političkoj odgovornosti radi, nije njegov odlazak sa premijerske funkcije. NJegova odgovornost je dvostruka. Zbog ubistva 14 ljudi stradalih zbog korupcije režima, u svakoj demokratskoj državi bi Vlada, na čelu sa predsednikom, još prvog dana nesreće, podnela ostavku. Drugi segment njegove odgovornosti je još očigledniji. Bio je gradonačelnik Novog Sada, odgovoran za rad građevinske inspekcije u vremenu u kom je statika nadstrešnice fatalno poremećena. Ministru određen jednomesečni pritvor, u sud doveden u lisicama. Ali u Hrvatskoj.
Nedelja, 17. novembar
Šesnaesti dan od pada nadstrešnice. Gradonačelnik, umesto da podnese ostavku, naložio kićenje grada za predstojeće praznike. Grdno je potcenio Novosađane ako je mislio da krilatica „hleba i igara“ prolazi kod njih. Oni ne kite jelke već danas šest sati blokiraju raskrsnicu kod Železničke. Krvava šaka je postala simbol otpora nepočinstvima naprednjačke vlasti. Zahtevi protesta – ostavke i krivična odgovornost odgovornih i puštanje na slobodu aktivista koji nizašta nisu odgovorni. Dačić „razotkrio“ odgovorne. Za sve su krivi veštaci koji sporo rade.
Ponedeljak, 18. novembar
Odbornici Skupštine grada više ne traže ostavku gradonačelnika. Sada zahtevaju da ga Skupština razreši. Prvog čoveka grada niko od građana nije video već dve nedelje, niti bi iko od zvaničnika smeo da prošeta ulicama bez zaštite bataljona žandarmerije. „Narodna vlast“ šeta samo po televizijama.
Utorak, 19. novembar
Osamnaesti dan od pada nadstrešnice. Poslanici i odbornici počeli sa šestočasovnim blokadama zgrade suda i tužilaštva. Policijski kordoni ih odguruju, šutiraju, udaraju, ali bezuspešno. Predstavnici građana su pokazali spremnost da svojim telima spreče više nego očigledno dvoiponedeljno „pakovanje“ istrage.
Pitali su me jednom kada će pasti ovaj režim. Odgovorio sam – kad opozicija bude spremna da žrtvuje više da bi ih smenila nego što su kriminalci i ubice spremni da učine da bi na vlasti ostali. Čini mi se da smo došli u tu tačku, ili da smo vrlo blizu.
Sreda, 20. novembar
Na fakultetu sastanak povodom organizovanja master studija. Mobilni telefon, naravno, utišan, čak i ne gledam u njega, jer i ne očekuješ da se u ranim popodnevnim časovima može desiti nešto dramatično. Nakon sastanka vidim dva propuštena poziva sa supruginog telefona, tri sa broja starijeg sina i jedan sa kumovljevog mobilnog. U trenutku shvatim da vesti ne mogu biti dobre. Zovem suprugu Vesnu, javlja se, kaže, dolazi hitna pomoć po nju. Crepovi sa višespratne stambene zgrade u Ulici Pap Pavla pali su joj na glavu dok se biciklom vraćala sa posla. Pali su i na nekog mladića koji je prošao sa manjim povredama i nije sačekao hitnu. Nije bilo uragana, tek blaži hladni vetar, kiša nije liptala, više je sipila, vremenske prilike bile su neprijatne, ali uobičajene za ovo doba godine. Shvatam da treba da odem direktno u Urgentni centar i da će ona tamo stići pre mene. Odsekle su mi se noge od mogućih scenarija.
Stižem tamo, ona leži, oblivena krvlju, dok joj zašivaju glavu. Čak su joj i patike krvave. Svesna, govori. Dobro je. Sreća u nesreći bila je da je nosila i kapu i kapuljaču. Sreća u nesreći je da nije sa bicikla pala pod točkove automobila u jednoj od najtešnjih ulica u Novom Sadu. Sreća u nesreći je da je anesteziolog sa četvrt veka radnog staža, pa je odmah utrčala u apoteku, tražila kompresu, objasnila apotekarkama kako da je postave da se zaustavi krvarenje i odmah pozvala hitnu pomoć.
Tu vrstu prisebnosti većina ljudi ipak ne poseduje. Da se nekom drugom dogodilo, količina izgubljene krvi bi bila nesrazmerno veća, a posledice jako teške.
Odlazim na mesto nezgode da fotografišem lokaciju i ostatke crepa koji je delimično uklonjen. Na društvenim mrežama su se već pojavili snimci očevidaca koji su bili na licu mesta kada se sve dogodilo. Mediji objavljuju kakva se nezgoda desila u Pap Pavla, saznaju i identitet oštećene, Vesna moli da se ne objavljuje ime. U pravu je. U zemlji u kojoj živimo, tabloidni režimski mediji bi ovu nesreću izvrgli ruglu i još proglasili za režiranu, uprkos svedocima, materijalnim dokazima i teškim povredama glave. Uostalom, ovo je klasičan slučaj objektivne građanskopravne odgovornosti vlasnika zgrade za štetu nastalu od opasne stvari, dakle, nema neposredne odgovornosti državnih institucija. Ali, vest da se takve nezgode, opasne po život i dalje događaju u Novom Sadu, svakako ne doprinosi osećaju sigurnosti ljudi na ulicama grada.
Počinjem da fotografišem mesto nesreće, gospodin koji je parkirao automobil tamo gde se crep stropoštao pita da li mi je potrebna neka pomoć. Dok objašnjavam da nije bezbedno da tu stoji, nešto uz veliku buku pada na njegovo vozilo. Trgli smo se obojica. Radilo se o velikoj količini vode koja je odjednom udarila o krov. Čovek je brzo ušao u automobil, pretpostavili smo da se voda sa krova višespratnice u Ulici Pap Pavla 39. obrušila na vozilo i da sledi novo stropoštavanje crepova.
Udaljavam se još malo, završavam snimanje, polazim kući, na desetak centimetara od mene ponovo uz pljusak pada veća količina vode. Podižem pogled i na balkonu vidim pogled žene izbezumljene od mržnje. Shvatim da ona, zapravo, po toj hladnoj kišovitoj novembarskoj noći uporno bezuspešno pokušava da me polije kofom vode, ne bi li me, u svojim vlažnim snovima, dokrajčila upalom pluća. Očito je prepoznala zlo mitsko biće iz Vođinih bolesnih tirada. Paradigmatska situacija. To je Srbija danas. Neki ljudi pokušavaju da unesu red u haos, drže se zakona i tragaju za dokazima i odgovornima za sve što nas je snašlo, dok razne brnabićke i brnabići, hiljade njih, godinama idiotizovani gledanjem režimskih medija, moralno i intelektualno degenerisani, iz mraka i bezbednosti svojih balkona pokušavaju da svim mogućim sredstvima napakoste onima koji se ne uklapaju u standarde Pinka i Hepija.
Taj jurodivi Homo erectus sa kantom vode u rukama, koji je, nažalost, verovatno, nečija baka ili majka, je simbol banalnog zla koje se nadvilo nad ovom zemljom.
Četvrtak, 21. novembar
Vesna je kod kuće, prebrodila je prvu noć posle nesreće, stabilno je, ima bolova, ima i krvarenja rane, ali s obzirom da je ishod mogao biti fatalan, pao je kamen sa srca i deci i meni. Danas ne pratim vesti. Spremam se da sutra odem na protest u kampus Univerziteta.
Ponovo će zastati moj ranjeni grad.
Autor je profesor univerziteta, nekadašnji predsednik Vlade AP Vojvodine
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
