Momčilo Pavlović: U Srbiji nema šta da krijemo niti koga da štitimo

Kad se čovek seća, delom se hvali, delom jada a delom pravda.

Ne postoji kontinuirano sećanje, već postoje slike, munje ili bljeskovi u mozgu koje nam dolaze ponekad nenadano i neočekivano, a ponekad kad smo podstaknuti da se sećamo, kao kad mi postavljate ova pitanja. Sećanja se vraćaju u talasima bilo srećnih trenutaka bilo talasa tuge i nelagode.

Moje sećanje ne može da nestane, ali je ono racionalizovano životom i iskustvom, i sadašnjim trenutkom. Inače sećanje u mojoj nauci je izvor drugog reda.

Kuća u kojoj sam rođen puna je uspomena, mirisa i ukusa, mojih radosti i mojih patnji. Miris hleba moje majke i danas osetim iako nema ni majke ni njenog hleba.

***

Istoriju i geografiju, ali i druge predmete, s lakoćom sam razumevao. Ali nastavnik je taj koji opredeljuje učenikovu ljubav i strast za pojedinim predmetom.

Kad me je majka odvela u lokalnu opštinu da traži stipendiju za dobrog đaka, predsednik opštine je ponudio stipendiju za matematiku ili medicinu. Ja sam pitao da li imaju za istoriju, na šta se on gromko nasmejao.

Taj smeh i danas odzvanja u mojim sećanjima. Otac je želeo da budem vojni lekar. Sve potiče iz porodice i istorija Srbije je i u porodicama koje imaju različita iskustva sa različitim režimima, promenama, ratovima.

Postoji samo pojedinačno sećanje, a ne i sećanje društva, ali skup pojedinačnih sećanja koja su slična stvara kolektivno sećanje. Pesme i priče roditelja i rodbine koje su uznosile, duboki uzdasi teške tuge starijih, tegobni život, oskudica, strah i neizvesnost ali i dečje radosti i slavska uzbuđenja podsticale su meni nemerljivu dečju maštu.

Ne mogu sada znati i domisliti i ne znam šta sam, kako i da li sam uopšte razmišljao i imao plan. Posebno da budem istoričar. Ali znam da sam osećao, saosećao i imao strast i istrajnost koja me je pokretala, vodila i držala.

***

Nekoliko slika iz porodične istorije verovatno su uticale i na moje kasnije opredeljenje: priče o izvođenju na streljanje dede po ocu, preživljavanje streljanja tetke, devojčice od osam godina u Bojniku 17. februara 1942, zlostavljanje dede po majci, profilisanog kulaka, koji nije hteo da uđe u seljačku radnu zadrugu i da se udruži sa „Mijom Goljakom i drugim golaćima“ i izdajstvo kuma oko otkupa mesa i masti u meni su uvek izazivala snažno saosećanje i beskrajna zapitkivanja koja su se svodila na jedno „a zašto“. To „a zašto“ i danas sebi pred istraživačkim izazovima istorije postavljam. Kad i odgovorim na duga pitanja kao što su kad i kako, često ostanem bez adekvatnog odgovora „a zašto“.

***

Rođen sam u Caričinom gradu, sasvim tačno u gornjoj, jednoj od sedam mahala, sela Štulac, Justinijani primi, monumentalnom, ali nedovoljno istraženom arheološkom lokalitetu.

Prvi novac koji sam zaradio bio je iskopavanje na Caričinom gradu. Kasnije sam i upisao i studirao arheologiju. U šali citirajući Dučića asistentima i studentima, kažem da su u tom kraju rođena dva velika čoveka, prvi sam Ja a drugi Justinijan Veliki.

***

Kad sam došao u Institut te, sada daleke 1983, odmah sam uočio dve struje. Jednu koja se bavila istorijom Partije, Skoja i napredne omladine. Kad se kaže Partija, znalo se na koju se Partiju misli. Druga struja bavila se istorijom građanskih političkih stranaka, Kraljevinom Jugoslavijom, i drugim temama.

Za mentora mi je u Institutu određen dr Branislav Gligorijević, istoričar, iz ove druge grupe. Njegova uputstva i saveti opredelili su i moj kasniji rad. To me je podstaklo da se istraživački pozabavim temama kako su komunisti od jedne beznačajne manjine u Kraljevini, proganjane i zabranjene, preuzeli vlast u zemlji, šta se desilo sa strankama, liderima, i uopšte sa jednim sistemom i sa onima koji ih nisu podržavali.

***

U jesen 1983. odneo sam tekst u Omladinske novine, u kome sam se simbolički zalagao za „slobodu pljuvanja“.

Danas sam protiv opšte pljuvačine u društvu. Tamo sam upoznao napredne omladince, Zdravka Hubera, Božidara Andrejića, Grujicu Spasovića, Milana Bečejića, i druge.

U zimu 1984. padala je 40-godišnjica Mladog borca, jednog partizanskog omladinskog glasila koje je izlazilo krajem 1944. u mom kraju, a koje je uređivao pored ostalih i Dobrica Ćosić.

Verovatno sam predložio a tadašnji napredni urednici su prihvatili, da napravim feljton o Mladom borcu. To sam i uradio onda je sve to podignuto na „viši nivo“, pa je organizovana i centralna proslava u Bojniku, Plavcu i Leskovcu, po ciči zimi. Za pripremu reprint izdanja u tvrdom ukoričenom obliku imao sam čast da razgovaram sa tadašnjim visokim rukovodiocima Ristom Antunovićem i njegovom suprugom, Bratislavom Gudurićem, Vukojem Bulatovićem i mnogim drugim funkcionerima sa juga Srbije. Tada sam i prvi put ušao u neke vile na Dedinju.

Pomenuti tadašnji urednici, sada sede ili obrijane glave, verovatno imaju dodatna sećanja na ovaj događaj. Bilo kako bilo nastavio sam da pišem za Omladinske novine, kasnije NON.

Kasnija saradnja sa tim ljudima je nastavljena i u Borbi, Našoj Borbi, Blicu, Večernjim novostima i Danasu. Gotovo da nije bilo nedeljnika ili dnevnih novina u kojima nisam objavljivao tekstove. Objavio sam na stotinu tekstova raznog žanra od feljtona, intervjua, kolumni, a naročito sam ponosan na serijal „Istorija i politika“, već viđeno u Nedeljnoj Borbi.

***

Iz tog početnog perioda imam i jednu knjigu na bugarskom jeziku, objavljen tekst u Dugi pod naslovom: „Čiji je 27. mart 1941“, a na naslovnoj strani Nedeljne Borbe objavio sam dokument o Kardeljevom razgovoru sa Staljinom aprila 1947, u kome je on govorio Staljinu da ćemo Kosovo i Metohiju ustupiti Albaniji kad se bolje povežemo.

Taj tekst u Borbi izazvao je veliku polemiku koja se prenela i u NIN. Polemisao sam iz Niša dok sam zaljubljen šetao niškim ulicama sa sadašnjom suprugom.

***

Za Danas me veže još jedna polemika posle 2000, kad je objavljen udžbenik iz „Istorije za gimnazije“, u kome sam i ja bio jedan od autora. Na naslovnoj strani objavljeno je „kako Danas saznaje udžbenik iz predmeta Istorije će biti povučen“.

Proverom kod urednika, kod Ministarstva prosvete i direktora u Zavodu za udžbenike ispostavilo se da zvaničnog zahteva nije bilo.

Udovoljeno mi je želji da odgovorim i ja sam u Danasu u nekoliko nastavaka odgovorio kritičarima pod opštim naslovom „Lako je blejati, teško je davati mleka“, sa porukom napravite bolji. I danas mislim da je bolje da se takmičimo delima a ne rečima.

***

Sećamo se da su 1994. bombardovani Srbi u Bosni i Hercegovini. Neko se setio da su nas ti isti bombardovali i 1944. Pa se spominjalo bombardovanje Beograda na Uskrs.

Organizovana je konferencija u Leskovcu 1994. Pre toga kod mene je došao jedan američki profesor iz Pensilvanije koji je istraživao državnost jugoslovenskih republika, odnosno da li su republike u Jugoslaviji bile države odnosno imale elemente državnosti, a čiji je otac bio pilot i da je tokom drugog svetskog rata bombardovao današnju Austriju. Obećao je da će da pogleda da li postoje dokumenta.

Ostavio sam mu kontakt moje tašte koja se odselila za Ameriku i dan pre konferencije meni stigne koverta sa osnovnim podacima o bombardovanju Leskovca.

Koliko aviona, koliko bombi, cilj, odakle su poleteli, i ostali tehnički detalji. Na konferenciji u leskovačkom muzeju govorilo se o angloameričkom bombardovanju, i drugim temama. Ja sam izašao pred kraj i počeo da čitam iz papira.

Za to vreme neko iz publike je zveckao ključevima. Nisam obraćao pažnju ali se kasnije ispostavilo da je to bio neki lokalni penzionisani udbaš, kome se nije dopala moja priča. Bilo kako bilo moje izlaganje je izazvalo veliko interesovanje jer prvi put neko izlazi sa konkretnim podacima.

Kasnije sam ta dokumenta preveo, priredio, obavio dodatna istraživanja u arhivima u Beogradu, iz Londona sam takođe doneo određena dokumenta. Sa Veroljubom Trajkovićem, koji je bio direktor muzeja, i Mirom Ninošević, napravili smo model istraživanja žrtava i sastavili poimenični popisnik stradalih.

Godine 1995. pojavila se knjiga „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. Studija i dokumenti“.

Nije prošlo mnogo lokalni istoričari koji su kontrolisali SUBNOR, udruženi sa ideološkim istoriografima iz Niša započeli su kampanju protiv knjige. A po srpskom običaju to je kampanja protiv autora. Niške Narodne novine objavile su u nekoliko nastavka kritiku te knjige.

Vrhunac kampanje bilo je pismo koje je upućeno ispred SUBNOR Leskovac RTS i Institutu u kome se traži da se zabrani moje pojavljivanje na RTS i da se preispita moj radni odnos u Institutu.

Suština je bila u tome što je u toj knjizi pokazano da je Leskovac razorno bombardovan u koordinaciji partizanskog vođstva i savezničkih balkanskih vazduhoplovnih snaga tada lociranih u Bariju, da je zahtev za bombardovane Leskovaca došao iz Glavnog štaba Srbije, na čelu sa Kočom Popovićem koji se tih dana kretao po planinskim vencima oko Leskovca i imao ljubavne jade, da je njegova prepiska išla preko britanskog obaveštajca koji je bio u Glavnom štabu Srbije, a čije sam izveštaje pronašao u Londonu.

Da apsurd bude još veći koncentracija bugarskih snaga u Leskovcu koja je bila glavni cilj uopšte nije postojala jer su Bugari, već 6. septembra bili oko Pirota, a partizanske snage, uprkos razaranju grada nisu mogle da ga osvoje sve do 11. oktobra 1944. Pored toga, na spomen česmi žrtvama bombardovanja u centru Leskovca stajalo je otprilike „Žrtvama bombardovanja – zahvalni Leskovčani“.

U jednoj emisji na loklanoj televijziji javno sam se pitao na čemu su zahvalni. Ubrzo neko je sastrugao ono zahvalni. Kasnije sam napisao još nekoliko radova na temu savezničkih bombardovanja, i upravo u Danasu objavio jedan tekst o tome da Saveznici nisu bombardovali samo srpske gradove.

***

Kao direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije organizovao sam međunarodnu konferenciju na temu „Osma sednica SK Srbije dvadeset godina kasnije“ sa Univerzitetom iz Stirlinga, odnosno Dejanom Jovićem, danas profesorom u Zagrebu.

Neposredno pre toga od Ministarstva kulture Institut je dobio novac za štampanje serije knjiga pod naslovom koji sam osmislio „Skrivana istorija“. To su knjige koje formalno nisu zabranjene ali koje je tadašnja DB konfiskovala ili nabavljala od putnika odnosno pisaca iz kako se tada govorilo emigracije. U toj seriji publikovano je u saizdavaštvu oko 25 knjiga.

***

Negde od 2012. pisalo se i govorilo o pripremama za obeležavane 100 godina od početka Velikog rata.

Zapadna istoriografija, novinari, političari iz propagande protiv Srba tokom 1990-ih koja u delu zapadne javnosti i dalje traje, na ovaj ili onaj način osuđivali su Srbiju za izazivanje Prvog svetskog rata. Iako smo mi svi znali i učili šta je uzrok a šta povod, to za deo zapadne istoriografije i publicistike nije bio nikakav argument.

Uz Srbe po pravilu idu i Rusi i sve to skupa i moje oglašavanje medijima dovelo je do toga da je ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Konuzin zatražio prijem kod mene. Na nekoliko sastanaka dogovoreno je da organizujemo međunarodnu konferenciju pod nazivom – „Prvi svetski rat i balkanski čvor“.

Ta međunarodna naučna konferencija je bila spektakularna. U domu Narodne skupštine u organizaciji Instituta, Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Banjaluci, gde sam već bio redovni profesor, u dva dana oko pedeset naučnika od kojih je njih dvadesetpet bilo iz svih delova Rusije, SAD, Japana, Nemačke, Mađarske, Hrvatske i Srbije raspravljalo je o početku Prvog svetskog rata.

Publikovan je i zbornik radova. Sticajem okolnosti u Domu Narodne skupštine sa kojom je Institut imao dobru saradnju promovisane su i knjige o Kosovu kao što su: „Kosovo – prošlost i sadašnjost“ i monumentalna knjiga „Vek važnih događaja – hronologija događaja na Kosovu i Metohiji 1912-2012“, koju sam priredio sa timom mladih istraživača iz Instituta.

***

Nije realno da narod i država i svi segmenti društva budu u krizi i konfuziji a da istoriografija cveta. I srpska istoriografija je u ozbiljnoj krizi. Ne po radovima kojih ima napretek nego po novim i istraživačkim temama i iskoracima.

Naučna politika jurenja bodova za napredovanje dobrano je uništila kvalitet naučnih radova. Na istoričarima mlađe generacije je da pokreću nova istraživanja. Primera radi hrvatska istoriografija ima seriju dokumenta o tzv. Domovinskom ratu, nekoliko odbranjenih teza i gomilu radova. Srpska istoriografija zaostaje u istraživačkim rezultatima o događajima iz kasnih 1980-ih i početka 1990-ih godina.

***

Nemam niti sam ikada imao autocenzuru. Ali problem je u nedostupnoj građi koja je i dalje zarobljena u institucijama u kojima ne bi trebala više da bude. Nekoliko puta sam pisao, imao sastanke sa odgovornim licima, predlagao ali nije bilo očekivanog rezultata. Mi za najnovije događaje na našu sramotu nemamo dovoljno izučene ni istražene događaje niti nekakav uslovno rečeno istorijski izveštaj za taj period.

Birokratski strah i refleksi jugoslovenstva i komunizma ne dozvoljavaju da se javnosti učine dostupnim dokumenta koja su još uvek malo poznata. Lično smatram da Srbija nakon svega nema šta da krije niti koga da štiti.

Onaj ko prvi ispuni sećanja običnih ljudi, stvori istorijske slike i pojmove, vrednuje događaje uspostavi druge vrednosne sudove i zaključke tumačenjem prošlosti taj osvaja kako sadašnjost tako i budućnost. Epidemija korone je odložila jedan značajan projekat koji je trebalo da započne marta meseca.

***

Od dve srpske narodne dinastije vladara, kneževa i kraljeva četiri su ubijena, četiri prognana. Mnogi vladari platili su glavom i malom (imovinom). Tako ispada da u Srbiji sa veličinom zasluga ide uporedo i veličina nezahvalnosti i da nijedno dobro delo srpskih vladara nije prošlo nekažnjeno.

Npr. progonstvo po nalogu Britanaca najpre Milana Stojadinovića, a kasnije i kneza Pavla uoči Drugog svetskog rata, progoni, suđenja i ubistva političkih protivnika iz političkih i ideoloških razloga, a posebno izručenje predsednika, veliko je poniženje.

***

Istoričar treba da pomogne da se organizuje prošlost u zemlji u kojoj je prošlost kodu većine uvek bila bolja od sadašnjosti. Nacionalističko ludilo veličine na ovim prostorima je u opreci sa privrednom i kulturnom nazadnosti.

Ovde se nacionalizmi međusobno hrane i opravdavaju a predvode ih, pored političara i mediji koji vrše nervnu presiju na narod ali i ideološki ili nacionalni borci u istoriografiji. Što bi rekla Isidora Sekulić – „svuda neki šiljak i šiljak nad šiljkom“.

***

Meni izgleda da srpsko društvo prema sopstvenoj istoriji ima razdražljiv odnos i dve oprečne krajnosti – ili opšti zaborav ili prekomerno sećanje i borbenu identifikaciju sa pokretima ili ličnostima. Tako se dešava da današnje podele, porodična sećanja i drugi lični i grupni razlozi utiču da nam sadašnjost oblikuje prošlost.