Monstrum koga ne možemo zaboraviti

Na pitanje zbog čega je Elijen fascinantan svojim fanovima ili odvratan ostatku populacije, verovatno postoji mnogo odgovora. Meni je, kao fanu, skoro sve u vezi s njim strašno. Počev od toga što je nepredvidiv i pojavljuje se u brojnim izdanjima od „bebe“ preko „tinejdžera“, odraslog, do matice. I, kao što je Giger odlučio – nema oči. Samo tamne duplje. Bezdušan. Prestravljen kad se oseća ugroženim, vitla unaokolo i pomahnitalo vrišti. Brz. Anatomski napravljen kao da zaista postoji. Svaki pršljen, posebno na repu, stoji na svom mestu. Čeljust iz koje izlazi još jedna manja, „ukrašena“ žvalama od gladi i, konačno, zakrivljena linija Elijenove glave, dizajnerski amblem ovog monstruma. Da nije Sigurn(e) Viver u filmu, ne znam kako bih izdržala Elijenovo i prisustvo i odsustvo u kosmičkoj tami. Ljigave pipke, čaure s žrtvama u pećini Matice, pregršt jaja iz kojih vrebaju njeni potomci i telesne kiseline koji tope „neprobojne“ materijale. Koliko je publika Elijena udubljena u njegov karakter, govori i reakcija beogradskog auditorijuma kada je Sigurni Viver bila u „blagoslovenom“ stanju, noseći u sebi grozomornog predatora. Pokušaj humaniodnije varijante Elijena i njegovo „mama!“ u sceni kad ga ona teška srca prepušta bezdanu svemira, izazvalo je podsmeh kod dela publike u Sava centru.

Lazar Bodroža, dizajner, smatra fenomenološki veoma interesantnim kako se Gigerova estetika, upečatljiva, dominantna i zahtevna za posmatranje, izvrsno uklopila u suštinski konvencionalnu formu filmskog jezika, kakav je u Elijenu.

– Meni je Gigerova estetika odbojna iako njegov rad sam po sebi cenim. Vremenom sam, međutim, shvatio da je to tako zbog Gigerovih sledbenika, horde umetnika koji kopiraju njegov rad i koji na nivou finalnog proizvoda ne znači ništa – kaže Bodroža.

Stevan Vuković, teoretičar umetnosti i urednik Filmforuma u SKC-u, podseća da je Frenk Pavič prošle godine snimio dokumentarac o tome kako je kultni reditelj Hodorovski pokušavao da snimi „Dinu“, SF spektakl, 70mm kamerom, gde je naslovnu ulogu trebalo da igra Salvador Dali, sporedne Mik Džeger i Orson Vels, a scenografiju, maske i objekte da radi Giger, to jest on bi dizajnirao zlu planetu i kostime tih ljudi koji se kreću po njoj i drugih bića koja se tu pojavljuju.

– To je neka 1975. godina, i do tada je Hodorovski već stekao kultnu ulogu među ljubiteljima andergraund umetničkih filmova svojim „El Topom“ iz 1970. i „Svetom planinom“ iz 1973. i da je taj film nekako završen bio bi jedan od najpomerenijih celovečernjih filmova u istoriji. Muziku je trebalo da rade Piter Gebrijel, Pink Flojd i Magma, tako da je selebriti lista bila potpuna. Problem su bile pare i ambicioznost Hodorovskog, koji je scenario sve više dorađivao, tako da je u jednom trenutku dosegao materijal za 14 sati filma. Naravno, osnova je bio SF roman Franka Herberta iz 1965. i Hodorovski je kupio prava na njega, ali su se toliko zapetljavali u finansijske teškoće da se od faze pretprodukcije do faze produkcije oteglo više godina, da bi 1982. prava prestala jer su kupljena na određen broj godina.

Odmah je reagovao italijanski producent Dino de Laurentis i kupio ih, a zatim dao Dejvidu Linču da snimi film, koji je više nego dobar, ali se ne može porediti sa onim šta bi ova navedena ekipa uradila – kaže naš sagovornik.

– Kako se o tome dosta čulo, nije slučajno da je Ridli Skot rešio da na osnovu Gigerovog albuma Necronomicon izgradi lik Xemonomorfa u filmu Elijen – ukazuje Vuković i dodaje – Giger je dosta razradio taj lik za film, ali s njim je radio i tim od dvadesetak umetnika – vajara, slikara, modelara, koji su takođe tome doprineli. Pravili su lutke, dvadesetak ljudi iz ekipe za specijalne efekte razrađivalo je Elijenovu anatomiju, mehaniku kretanja i slično – objašnjava Vuković.

Kasnije Giger je radio na „Poltergejstu II“ Brajana Gibsona iz 1986, „Elijenu 3“ Dejvida Finčera iz 1992, „Vrsti“ Rodžera Donaldsona iz 1995, i na „Prometeju“, opet Ridlija Skota iz 2012.

– Pa, ipak, svugde je imao relativno sporednu ulogu, tako da je „Elijen“ Ridlija Skota u stvari jedino njegovo veliko dostignuće kao kreatora horor lika, ali i to je dovoljno da ostane zabeležen u opštoj kulturnoj istoriji, izvan grafičkih priloga u SF časopisima i korica muzičkih albuma koje je takođe radio – smatra Vuković i zaključuje – To je kao postnadrealistička slikarska ili grafičarska fantastika, deluje malo anahrono, pa čak i konzervativno u odnosu na sve ono što su avangarde i neoavangarde ostvarile kao doprinos oslobađanju od klasičnih likovnih prikaza, pa i dosta kruto i šablonsko u izvedbi i njega krugovi oko savremene likovne umetnosti nikada nisu preterano cenili. Ali kao primenjena umetnost, posebno u sinergiji sa drugim umetnostima, posebno u onom segmentu u kome one predstavljaju alternativu oficijelnim paradigmama visoke kulture, to dobija potpuno druga i nova značenja i kulturološki značaj. Njega nisu toliko prepoznavali kao umetnika, nego kao vizionara koji gradi jedan mračni svet koji treba izvući iz te zatvorenosti u lični likovni izraz i povezati sa muzikom, stripom, filmom, medijima i politikom. Gigera je trebalo prepoznati i prisvojiti, uvesti ga u filmski horor, kao tvorca takvog tipa monstruma kakvog nismo doživeli, i kakvog ne možemo više zaboraviti, ili u grafički izraz pank pokreta, politizujući njegove vizije falusa kao prikaz falokratskog društva danas.

Zašto mnogi ljudi…?

– Giger je bio vrlo subjektivan u posmatranju svog rada, i stalno je naglašavao da je to što ga je nagnalo da stvara kreature pokušaj da se oslobodi njihovog proganjanja u snovima. Za Gigera to nisu bili prikazi spoljašnjeg, nego unutrašnjeg sveta, i nije mu baš bilo jasno zašto mnogi ljudi u tome vide pojave iz njihovog okružja – kaže Vuković.

Kuća „Tuđina“

Smeštena je u zamku Sen Žermen na brdu švajcarskog bedemima utvrđenog turističkog sela Grurijar. Blizu je Ženeve, a ispred Gigerovog muzeja u kojem se inače može mnogo toga videti i naučiti, stoji veliki broj posetilaca tokom cele godine. Ispred je i bar koji je dizajnirao Giger u totalu inspirisan njegovim Elijenom.

Samo ludi

Kada su novinari njujorškog SF časopisa Starlog pitali Gigera još 1979. šta misli da ljude privlači njegovim slikama, on je izjavio:“Moje slike izgleda da ostavljaju najjači utisak na ljude, koji su, da tako kažem, ludi. I mnogi drugi misle da je to slučaj. Ako im se sviđa moj rad, mora da su kreativni… ili su samo ludi.“

Prikaz reganovske Amerike

Vuković napominje da je pevač Kenediza Dželo Bijafra slučajno naleteo na „sporni“ poster. Pokazao mu ga je njegov prijatelj Jayed Scotti, kao reprodukciju u njujorškom SF časopisu Omni.

– I to je, po sopstvenim rečima, video kao „najbolji vizuelni prikaz reganovske Amerike na paradi“. Iako nije nastao u Americi, niti u Reganovo doba. Nakon što je Giger pristao na relativno malu cenu za reprodukovanje, ceo bend je, posle svađe, ipak stao iza svog frontmena, koji je preko tog slučaja, to jest suđenja, postao široko poznat kao zastupnik prava slobodnog izražavanja u muzici i kulturi uopšte.

Najveći posle Hijeronimusa Boša

Vuković navodi da je Dželo Bijafra potpuno suprotnog mišljenja u oceni Gigerovog dela.

– Bijafra je u potkastu koji je postavio na sajt svoje izdavačke kuće Alternative Tenticles, 13. maja ove godine, nakon već datih, prisećajući se nedavno preminulog H. R. Gigera izjavio „iako mnogi ljudi znaju Gigera samo kao dizajnera monstruma i setova za Elijena, on je imao mnogo veću širinu, kao vajar i skulptor, verovatno najveći posle Hijeronimusa Boša od onih koje sam ja video.“

„Alien“ – parfem

Čuveni francuski modni dizajner Tjeri Mugler lansirao je 2005. vanzemaljski parfem Elijen, čiji miris opisuju kao magični eliksir zaključan u bočicu čudnog oblika nalik na filozofski kamen ili neki vračarski predmet tajanstvene duboke ljubičaste boje sa sloganom „Njegova žena mora da je malo veštica“. Ovaj parfem inače mami aromom toplog belog ambera u bazi, drvenih nota u srcu i sunčanog indijskog jasmina na samom početku kompozicije.

Pejzaž penisa

Stevan Vuković podseća da će Giger ostati zapamćen i po velikoj aferi oko albuma „Frankenchrist“ grupe Ded Kenedis iz 1985, odnosno sudskog procesa koji je bio najviše fokusiran na poster koji je bio ubačen u album.

– Zapravo bio je to Gigerov Pejzaž XX iz 1977, poznatiji kao „Pejzaž penisa“. Bend je bio tužen za opscenost, jer je neka četrnaestogodišnja devojčica kupila taj album kao poklon jedanaestogodišnjem bratu i kada su to roditelji videli, pokrenuli su tužbu, koja nije dovela do presude, jer porota nikako nije mogla da se nadglasa, ali dotle album nije mogao da se distribuira i producentska kuća je gubila sve više novca. Na kraju je pao dogovor da se poster mora povaditi iz svih primeraka albuma i naručivati posebno, poštom, to jest da više u prodavnici ploča ne bude javno izložen.