Monumentalni rokerski prizor

Pošto su odali priznanje nemačkoj pankerki Nini Hagen, Red hot čili pepers su nam stavili do znanja da ih neće „poneti atmosfera“ kao pre koju godinu Metaliku na stadionu JNA. Posle 75, svakako za Srbiju istorijskih, minuta (koliko je trajao koncert), počeo je gadan pljusak, a jedan simpatični Makedonac od nekih tridesetak godina, primetio je cinično da Pepersi „ipak nemaju tri pevača“ i da bi sve duže trajalo da su tu neki Tifa i Alen. Na binu su u kanonadama stizale zavrljačene krmače (plastične pivske flaše), roudiji su ih eskivirali, a onaj naš Makedonac se izgubio u alaudži i pomalo armagedonskom kolapsu saobraćaja.

Bez remećenja javnog reda i mira

Beograd – Oko 100.000 ljudi prisustvovalo je koncertu američke rok grupe Red hot čili pepers u okviru festivala Tuborg grin, saopštila je juče Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici. Kako se u saopštenju navodi, na parkingu koncertne Arene, podignute na pet kilometara od Inđije, nalazilo se oko 7.000 vozila. Dodaje se da su policijski službenici Policijske uprave „preduzeli sve planirane mere, tako da je manifestacija protekla bez problema“. „Prilikom kontrole i pregleda lica radnici kriminalističke policije pronašli su i privremeno oduzeli četiri grama marihuane i jednu tabletu koja se nalazi na listi opojnih droga, o čemu je obavešten okružni javni tužilac u Sremskoj Mitrovici“, saopštila je policija. Takođe je navela da u krugu Arene nije registrovan nijedan slučaj remećenja javnog reda. Policijska uprava je navela da je oko 14.45 na putu R-109 iz pravca Inđije došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je lake telesne povrede zadobio jedan saobraćajni policajac.

Uprkos entuzijazmu 80 i više hiljada fanova, Pepersi nisu Mejdeni. Nije da nije bilo fluida, ali je ipak falila emocija više, za koju bend očigledno nije imao inspiracije da je iskamči (a nije trebalo mnogo), a odana publika je valjda naivno smatrala da se neke svari podrazumevaju, uključujući i dva sata svirke, iako

Zvuk je bio odličan: Džon Frušante

je iskustvo naslućivalo „festivalsku“ minutažu. Ipak, ovakav monumentalan rokerski prizor u Srbiji dosad nije bio viđen. – Tamo je kao u Sahari – obavestio nas je predsednik opštine Inđija Goran Ješić, a motorolom u rukama, u ranim prepodnevnim časovima. Njegov štab bio je u zgradi vodovoda. Oko 200 kamera beležilo je stanje na prilazima Inđiji, u samom gradu i u Areni – adaptiranoj livadi za Tuborg grin festival. U štabu se situacija pratila na monitorima. Ni ona bivša Jugoslavija kojoj je to bio deo ideologije teško se u nekom mestu mogla pohvaliti ovakvom civilnom zaštitom, ONO i DSZ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita), kakvu je prekjuče imala Inđija. Ali, kolaps posle koncerta umnogome je pokvario utisak, jer samo onaj ko je dočekao „istuširan“ četiri ujutro među inđijskim kukuruzima zna kako mu je bilo.
U Areni je, prvi put na koncertima u Srbiji, bila instalirana i klimatizovana poljska bolnica. Situaciju je pod kontrolom tokom dana držalo i 2.500 policajaca, sve s konjicom. Na ulicama Inđije sreli smo Bugare, Mađare, Makedonce, Hrvate, Bosance, a bilo je i nekih pravih Indijanaca, kao i frikova tipa jednog momka koji je iz Šibenika u Inđiju stigao vespom. Parkinga je oko Arene bilo 60 hektara. Cene nisu bile baš popularne, ali ako ste malo birkali, u centru grada, i to u kafani, pivo se moglo popiti za diskontnih 60 dinara, dok je u Areni oficijelni Tuborg koštao ne baš prijatnih 150 dinara. Tapkaroši nisu imali sreće. Pred koncert karta se mogla naći i za 500 dinara. Hit su bile inđijske majice s crvenim paprikama (od 400 do 1.000 dinara). Sve što je napravljeno za koncert ostaje Inđiji – trafo stanica će opsluživati buduće fabrike u industrijskoj zoni, a izgrađeni put je deo projektovane obilaznice oko grada. U gradu je bio i kamp, bilo je i besplatnog Interneta. Ako bi se u Inđiji ponovo pravio spektakl sličnih gabarita ne bi bilo potrebno više od 10 dana posla. Sve što je infrastrukturno urađeno ima upotrebnu dozvolu.
Negde oko 14 časova oko Arene su falile samo kamile. Od sunca je cvrčao mozak, a duvao je vreo vetar. Neki kažu da ovoliko autobusa nisu videli od Gazimestana. Fanovi na putu od Inđije do Arene (oko četiri kilometra) na onom suncu ostavljali su utisak scena hodočašća. U štabu u vodovodu u momentu se reaguje, zove se hitna pomoć jer je jedan policajac pao s motora, neko se dere s drugog kraja sobe: „Javi policiji, stiže menadžer Pepersa“. U ponedeljak Ješić je imao 1.250 poziva na mobilni telefon.
Kapije su u Areni otvorene u 15 časova. Najvatreniji hodočasnici u „stampedu“ trče ka „fan pitu“ – ograđenom prostoru za najpravovernije. Sat kasnije Inđiju pogađa prvi pljusak koji je ipak bio mala maca za alaudžu koja je usledila tik iza koncerta, udružena sa saobraćajnim kolapsom. Prekjuče u Inđiji nije razbijen nijedan prozor, bilo je više slučajeva kolabiranja zbog vrućine i maligana. Bilo je i plača očajnih i pokislih curica, neki čitaoci su nam se požalili da nije bilo Lastinog autobusa da ih vrati, iako su povratne karte uredno plaćene.
Klimatski uslovi su oko 20 časova bili idealni. Bina visoka 18, a široka 60 metara, s okolnom gungulom, kolonama, kukuruzima, helikopterima i žmarcima, delovala je pomalo i nadrealno, a nekim fanovima, prepariranim od marihuane čak i „biblijski“. Ako je do početka koncerta sve podsećalo na hodočašće, posle koncerta u „religioznom“ iskustvu sve se pretvorilo u golgotu. Dežurni policajci su se izgleda bili sklonili od kiše, pa faktički niko nije ni regulisao saobraćaj. Dodatni krkljanac napravili su VIP gosti koji su imali poseban parking, a mnogi su se žalili i da je gužvu pravio džip Vlade Divca. U jednom trenutku osoblje Egzita je preprečilo dizalicu na put, što je stvari dodatno iskomplikovalo. Putevi spasa iz pakla bili su mnogo prohodniji put ka Novom Sadu, kao i stari put ka Beogradu. Iz Opštine Inđija su saopštili da je iza 100 hiljada posetilaca ostalo 10 tona smeća, uglavnom plastičnih flaša i čaša, ali da to nije problem jer opština ima kapacitete za reciklažu.
Utisak hodočašća pojačala je i „mesijanska“ pojava frontmena Pepersa Entonija Kidisa. Ali, uprkos euforiji fanova on je nekako ostao suviše hladan, odsutan – ostavljajući više utisak rutinera nego čoveka dirnutog emocijama klinaca kojima je ovaj koncert deo smisla života. Peperse očigledno nije dirnulo ni to što je ovo na neki način regionalni sabor i „projekat drugog lica Srbije“.
Zvuk je bio odličan, bimovi impozantni, mesec skoro pa pun. Jebi ga, nisu svirali Under the Bridge, ali jesu Dani California, Give it away, Bu the Way, a posle furioznog instrumentala koncert pun prženja otvorili su očekivano sa Can’t Stop. Bilo je i dobrih momenata sa Stadium Arcadium, ali live in Inđija, nažalost nije dosegla Live In Hyde Park (2004), pa i iz prostog razloga jer se dupli CD ne može lako napraviti od svega 75 minuta. Na visini zadatka bili su basista Majkl Balzari Fli, gitarista Džon Frušante i bubnjar Čed Smit. Kao iznenađujuće prijatne, pamtićemo i S.O.S. posvetu Abbi, kao i Kleš minijaturu London Calling.