Moramo znati kako i zašto menjamo prošlost

 A da bismo razumeli nedavnu prošlost, neophodno je poznavati stariju, ne kao nešto stabilno i „potvrđeno“, već naprotiv, nešto što stalno menjamo: moramo znati šta, kako i zašto menjamo prošlost. Ukratko, za snalaženje u sadašnjosti ništa, ništa nije tako važno kao stalno, kritičko proširivanje znanja o prošlosti – a za to je potrebno i osnovno znanje. Zašto se danas globalno guši humanistika, sve do osnovne škole? Zato što je ona jedino oruđe protiv ropstva i zaglupljivanja, kojem danas teže SVI državni sistemi na svetu. Antika je sa svojim tekstovima i pojmovima tako subverzivna da se mora proglasiti „zastarelom“… Kod nas je tanka nit konačno presečena kada su neki ljudi koji su deset godina rizikovali sve, pa i život, da se suprotstave ratu i nacionalizmu 2000. zaključili da je vreme za isplatu i zaborav. Zoran Đinđić je žrtva te predaje…

***

Permanentna borba bila je posledica početnog studentskog aktivizma, a izabrani životni stil bio je neizbežan. Naravno da sam se mogla, kao neki moji prijatelji, „povući“ – to je, uostalom, bio i savet udbaša na saslušanjima. Problem je u minimalnom samopoštovanju: trebalo je slušati savete nekog neobrazovanog balvana, a ne, recimo, svojih roditelja – koješta! To što sebi nisam dozvoljavala da padam ni u greške u razumevanju, ni u kompromise mi je najviše pomoglo u onome čime se bavim. Ne kažem da nije mogućno drugačije – biti miš i istovremeno uspešan naučnik i pisac, ali ne bih menjala to što sam uradila ni za veći tzv. uspeh, ni za tzv. udobniji život. Pri tome, ne mislim da sam radila ništa više od onoga što treba da uradi bilo koji građanin/građanka dostojan tog zvanja. To što mi se dešavalo – mislim na neprijatnosti, sprečavanja, pakost i mržnju – izazvano je dobrim delom zavišću i besom onih koji su u sve to svojom voljom upadali: svetili su se za sebe na meni – jedino se tako može razumeti zašto sam ih uopšte zanimala. Istini za volju, samo su mi potvrđivali da sam pravilno izabrala svoj put, i na neki način sam im i zahvalna… Nikada ranije nisam bila odlučna revolucionarka, smatrala sam da se stvari mogu popravljati. Danas mislim da nema drugog izlaza za svet do globalnog pokreta potlačenih.

***

Godine 1968. uglavnom sam ćutala i gledala, tek naredne godine sam „progovorila“: nova organizacija SK na Filozofskom fakultetu (stara je raspuštena posle događaja) „prepoznala“ me je kao idealni instrument za nove izbore za fakultetski studentski odbor (FOSS), kao najbolju studentkinju, i to sa „leve“ katedre – antičkih studija, pa još nepartijku. Ja sam to razumela kao životnu priliku da sprovedem neposrednu demokratiju atinskog tipa, i izabrali smo, besprekorno izvedeno, sve „ekstremiste“, na čelu sa Vladom Mijanovićem. Izabrana sam čak i ja. Tako su me revolucionari prihvatili, a udbaši shvatili užasnu grešku. Zoran Minderović, Milan Ćirković i ja, konačna redakcija Frontisteriona, nikako nismo odgovarali klasifikacijama vlasti, a bogme su i naše kolege marksisti imali probleme sa nama – važili smo za „platoničare“, neki su hteli i da nas biju… Ukratko, idealno polazište za nezavisnu misao. Docnije sam se osposobila i za vođenje akcija, recimo štrajka četiri škole. Bila sam stalno na listi mogućnih optuženih, ali me ni za svedoka nisu zvali – Srđa Popović mi je objasnio zašto. Radije su mi slomili arkadu i oduzeli pasoš, nekoliko puta. Tako mi je žao što se negde izgubio kolektivni portret – karikatura FOSS-a koji sam tada napravila, i što sam nekoliko svojih briljantnih predavanja sa antičkim temama pred istražnim sudijama i udbašima mogla da ponovim tek na nekim drugim univerzitetima, skoro dvadeset godina kasnije…

***

U Vidike nisam imala dostupa, u Studentu sam objavila ponešto, zahvaljujući Lazaru Stojanoviću. A posle Frontisteriona, ništa sve do 1983! Šta mi je drugo preostalo, nego da se bacim u nauku.

***

Pasoš sam dobila dva puta nakratko, jedanput za gostovanje hora Muzikološkog instituta SANU, drugi put za državnu stipendiju u Grčkoj (organi očito nisu dobro sarađivali). Hvala Dimitriju Stefanoviću, našem dirigentu! Posle mi je ponovo oduzet, pa sam ga dobila posle KEBS konferencije, sa svim ostalima, nas preko 200; i onda su mi ga još jedanput oduzeli, 1988.

***

Nisam mogla na univerzitet… Zaglavila sam, dakle, kao i neki drugi disidenti u naučnoj instituciji koja nije imala nastavu. Pokojni Ilija Moljković me je 1983. pozvao da za Književnu reč komentarišem hapšenje studenata koji su na državno organizovanom mitingu podrške palestinskome narodu nosili transparente poljske Solidarnosti: smatrao je da ja jedina mogu da formulišem jasnu poruku a da bude objavljena. Tako sam se vratila u javnost. Politički procesi su se raspadali na sudu, Vlada Mijanović je izašao iz zatvora, meni je pod pseudonimom izašao roman za stariju dečicu koji sam pisala za jednog čitaoca (obnovljen, danas na sajtu Peščanika), pa smo Boža (moj muž Slovenac, arheolog), ja, Vlada i njegova žena Ljilja, Voja Stojanović i još jedan prijatelj seli u naš lendrover i otišli na jednomesečno lutanje po Grčkoj. Pominjem taj događaj, jer je označio Božin konačni upad u nižu i više levu beogradsku disidenciju i moje opredeljenje da se ne lišavam ni književnosti ni aktivizma uz nauku: ranije, u olovnim godinama, izmislila sam „kućnu književnost“, koja je proizvela dosta umetničkih dela, izvođenih po kućama prijatelja, a sada sam stalno pisala i objavljivala, i energično završavala doktorsku disertaciju.

***

Kada sam, posle samo nekoliko godina, postala nepodnošljiva za nacionalističku elitu, koja se svakako morala dodvoriti Miloševiću, bilo je vreme da me i iz tog skloništa, gde sam radila, izbace u zapravo jako zabavnom podmetačkom zapletu. Svi su sa bezmernim erosom skočili da se iživljavaju na meni – sem Nade Popović Perišić. No, do tada je uveliko postalo jasno u šta srlja salonska nacionalna disidencija, kao što je bilo i jasno da sam prekoračila zadnji prag tolerancije elite Srbalja – založila sam se za oslobođenje Adema Demaćija, naravno na savet Srđe Popovića.

***

Drugim rečima, bila sam spremna za rat koji je većina zdušno spremala protiv svojih sugrađana. I nas nekoliko hiljada, koliko god smo se trudili, nismo mogli da sprečimo to prelivanje ignorantskog nacionalističkog lupetanja sa neke dedinjske terase na polja, gde su ginuli pravi ljudi. Kolektivna odgovornost nije blok, to je raznoliko područje različitih delovanja, i tu je delovanje elite Srbalja daleko najčudovišnije, jer je bila najbrojnija… I pri tome je mala razlika između onih koji su urlali i onih koji su ćutali, bar u fazi kada je još bilo mogućno izbeći rat.

***

O Ljubi Tadiću sam izgubila svaku iluziju posle jednog putovanja vozom iz Ploča 1970, posle Korčulanske škole: desilo se da smo istu kabinu za spavanje dobili moja baka, moja majka i ja, i Ljuba Tadić sa kolegom Marjanovićem. Nije im na pamet palo da možda ponude ležaj mojoj baki, nego su skočili na konduktera da im slučajno ne oduzme prostor. Mi smo stajale na hodniku do Sarajeva, ja sam umirala od sramote zbog svojih profesora… a baka je uskoro umrla.

***

U Americi sam zaista trpela zbog Mihajla Markovića, jer su mi se stalno javljali neki njegovi pajtaši koji nisu verovali da je on ono što je konačno postao. Za to sam, naravno, bila kriva ja kao nosilac vesti.

***

Bila sam ne pokretač, nego izvođač peticije protiv smrtne kazne. Opet na inicijativu Srđe Popovića, „preneli smo“ pokretanje peticije protiv smrtne kazne u Sloveniju, i u našoj dnevnoj sobi grupa koju je Boža okupio sastavila je tekst: to je bila prva javno potpisivana peticija u Jugoslaviji, objavila ju je i Mladina. Potpisali su je i neki hrabriji popovi, Franc Popit, i Ivan Stambolić (na moje oči). Slovenija je to usvojila, to je postao uslov EU; današnje zahteve za vraćanje smrtne kazne bi aparat vlasti koji hoće u EU morao preseći, kao i medijsku šizu, kratko i suvo.

***

Ženska prava su postala aktuelna kada su ukinuta ili znatno smanjena, dakle, posle raspada Jugoslavije – pre toga smo se uspešno bavile prikrivenom nejednakošću, patrijarhalnim podmetanjima i teorijom. Ako je pre rata u Jugoslaviji gej kultura pripadala eliti, koja uopšte nije imala potrebu da izvodi coming out, posle rata je jasno da imamo još jedno važno ljudsko pravo koje je ugroženo. Istoriografija još nije ni primetila a nekmoli obradila izuzetni fenomen suprotstavljanja ratu, solidarisanja i saradnje žena preko etničkih linija, a bogami i preko frontova pre i za vreme rata. Borba je daleko od kraja, kao što svedoče izdanja ProFemine od 1994, i mnogi drugi izvori…

***

Posle rata ljudi se prema životinjama ponašaju tačno onako kako su u ratu navikli da se ponašaju prema ljudima – nečovečno, sadistički. Ponašanje prema životinjama, od zakonodavstva do svakodnevice, pruža krvavo ogledalo društvu, i u njemu se ocrtava ne samo naša sadašnjost, nego i budućnost. A čitava ljudska kultura je toliko dužna životinjama! Svaki put kada nešto ne umemo da formulišemo, posežemo za slikama iz sveta životinja…

***

UJDI nije bila prva partija u koju sam ušla: pre toga sam se učlanila u Transnacionalnu radikalnu partiju Marka Panele. UJDI je dala jedini razuman odgovor na probleme jugoslovenske nomenklature u raspadanju, i ona srećna godina pod Antom Markovićem je pokazala da su i politička i ekonomska rešenja mogućna: još jedan dokaz da je najgori izvor infekcije bila kultura… Jugoslovenski UJDI je propao kada se pojavila nečija nezrela teza da u konfederaciji veći narodi treba da imaju više predstavnika: Slovenci su odmah otpali. Nebojša Popov je za mene bio i ostao pravi, napredni građanin, i nikada se nije promenio.

***

Polazim od jednostavne fukoovske teze o poslušnosti koja prerasta u „višak vrednosti“: zakon dopusti ubijanje i pljačkanje, zatim društvo nagrađuje ili ne kažnjava počinioce. Ubij/opljačkaj suseda možda nije rečeno kao neposredna zapovest civilnom stanovništvu, ali to su bez prestanka poručivali mediji i ugledni, umni ljudi. Njihovi mimetičari, nepismeni, lumpeni i oportunisti u njihovim velikim rečima nalaze sve što im je potrebno kao okvir zločina. Pa ko je onda vodio (i još uvek vodi) zaveru ćutanja o tome? Oni koji su rečima snabdevali, zaboga! Društvo Srbije se te vrste kriminaliteta uopšte nije otreslo, štaviše, to je osnovna motorna snaga ličnog uspeha i danas.

***

Silovanje je upisano u patrijarhat, kao krajnji oblik kontrole ženske polnosti. Za vreme rata se silovalo da se simbolički utvrdi teritorijalni zahtev, silovalo se da se sruše nekadašnja društvena merila i pravila: primera radi, kriminalci – novi junaci su silovali visoko obrazovane žene, sudije i administratorke, jer su im u miru nešto „zgrešile“; tek u tome kontekstu treba razumeti pojedinačne motive, kolektivne impulse i opštu sigurnost da se za to neće odgovarati.

***

Ni u Evropi za vreme Drugog svetskog rata sakrivanje i pomaganje Jevreja nije bilo masovna pojava… Mi smo rizikovali samo zajedničko siromaštvo i društveni položaj. Podela prostora među telima i prilagođavanje su me ogromno naučili, kao i stanje u kojem su muškarci bili ugroženija vrsta. A u to vreme, kad smo se pitali koliko još prezli imamo za rezance (ili obrnuto), gde ćemo krasti voće i tražiti pečurke, pisali smo i radili kao ludi, jer nas, srećom, niko nije bombardovao. I spremni smo da to ponovimo.

***

Knjiga koje sam napisala je preko 50, članaka preko 1.000. Dragoceniji od toga su umovi koje sam uzgajala. Počela sam da pišem drame, pišem i crtam likove za pozorište senki (Karađoz) koje sam uvela u Sloveniju, sa svojim mladim saradnicima u Srpskom kulturnom centru „Danilo Kiš“. Trenutno mi je „otvorenih“, u raznim fazama završavanja, deset rukopisa knjiga, otpuštena sam i potpuni invalid. I samo jedno objašnjenje – imala sam sreću u ljubavi.

***

Da, 2005. bila sam u grupi žena koje su predložene za Nobelovu nagradu za mir. Dobitnica sam brojnih i značajnih svetskih narada i priznanja za svoje javno delovanje… Sva ta priznanja bila su motiv da me još više udaraju po glavi. Hvala svima, jer se nisam počela uzimati ozbiljno.

***

U mladosti sam često sanjala da se Zvezdara, gde sam živela, završava oštrim klifom ispod kojeg je – Egejsko more. Mojih Beograda ima više – recimo onaj Boška Tokina i Branimira Ćosića, i naravno, onaj moj, koji pišem. Stvarni Beograd je samo drugi grad sa istim imenom, zauzeo je mesto prethodnih početkom 90'.

***

P.S. Niko me ne pita šta sam radila posle rata. Konsolidovala sam kao dekanka jedinstven postdiplomski fakultet za humanistiku, uvela ga u dva evropska konzorcija, dobila nekoliko evropskih projekata, između ostalih i prvi Mari Kiri doktorski program u Sloveniji. Vrhunski francuski i drugi profesori su predavali na ISH. I sama sam, sem stalnog predavanja na ISH, predavala po celoj Evropi i SAD. Obrazovala sam i u nauku uvela desetine magistarki i doktorki, nešto drugih polova takođe. U maloj zemlji takva institucija i ne treba da traje više od dvadeset godina…

O Sagovornici

Dr Svetlana Slapšak rođena je u Beogradu 1948. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala(1984) na Odeljenju za antičke studije, lingvistički smer, Filozofski fakultet, Beogradski univerzitet. Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), dekanka ISH (2003-13). Glavna urednica časopisa ProFemina u Beogradu od 1994. Umetnička direktorka SKC “Danilo Kiš” u Ljubljani (2009), direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani IBAMESC (2009). Objavila preko 40 knjiga i zbornika, preko 300 studija, preko 1.000 eseja, jedan roman… Objavila prevode sa grčkoga, novogrčkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga, srpskoga i slovenačkoga. Najnovije knjige: Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov, 2011; Mikra theatrika: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče, 2012; Zelje in spolnost: iz zgodovinske antropologije hrane, 2013; Antička miturgija: žene, XX vek, 2013. Dobitnica je nagrada: Miloš Crnjanski za knjigu eseja, 1990; American PEN Freedom of Expression Award, 1993; Helsinki Watch Award, 2000; Helen Award, Montreal, 2001. Živi i radi u Ljubljani.