Moskovski pijanista pre 20 godina u Beogradu: Rusija je majka, Španija je ujak

Povodom koncerta Baškirov je dao intervju za Danas, objavljen u vikend izdanju.

„U mom izvođenju i u mojoj pedagogiji naročito obraćam pažnju na pevanje klavira, pa se i tako ovaj ciklus pokazuje kao dobar da pokaže da se i u sadašnjem vremenu može pevati na klaviru. A to je vrlo važno, a ne samo – udarati po klaviru“, naveo je za naš list ovaj svetski pijanista pre 20 godina.

Različite svetske lokacije ga vezuju, ali je posebno istakao Moskvu i Konzervatorijum „Čajkovski“ i Madrid i Konzervatorijum Kraljica Sofija i odnos prema studentima.

„Sve studente učim njihovom ostvarenju, da drugim rečima realizuju muziku kako je ja shvatam, ali da ona od njih ipak zavisi lično, ne od toga da li su iz Amerike, japana, Španije ili Rusije. Isključivo im prenosim ono što sam ja sam. Svaka stvaralačka ličnost mora da pokaže ono što ona jeste, pa čak i ako greši. Mi možemo da grešimo, da, uvek moramo pokazati i u pogreškama, svoj “personality”. Svaka stvaralačka ličnost takođe jeste zbir pobeda i poraza. Nikada nema samo pobede“, ocenio je tada ovaj umetnik.

Umetnost, kako je rekao, ne može da bude odvojena od onoga kako se razvija društvo, od socijalne i ekonomske strane njegovog razvoja.

„Beogradska publika jedna od fluidnijih“

Baškirov je istakao da u svoju publiku svrstava i Beograd, pisećajući se da je prvi put svirao u Beogradu 1958. godine, u istoj sali Kolarca. Beograd, kako je rekao, nikako nije slučajan izbor”.

„On meni stvarno nešto znači između mnogih gradova koje sam posetio svirajući i nisam mu se takođe slučajno vraćao ovoliko mnogo puta. Nekada sam u njemu svirao bolje, nekada gore (smeh), ali se ovde uvek nalazila izvanredna publika. Nezavisno od togada li je bilo mirno vreme, da li je ekonomska kriza, publika je ostajala prekrasna”, naveo je pijanista za Danas.

Njegov krirerijum za publiku je bio taj, da je bije vrednovao po tome koliko on dobija aplauza – već po tome koliko fluida oseti.

„Publiku svrstavam u onu koja razume šta ja to hoću da kažem ili ne razume mnogo toga i samo po navici aplaudira. Ja to, znate, jednostavno osetim prilikom sviranja i vaša je publika svakako jedan od „fluidnijih““, naglasio je Dimitrij Baškirov pre dve decenije.

„Nisam bio niti antikomunista, niti nekakav disident, niti emigrant, ništa…“

Osim priče o repertoaru, muzici, pedagogiji i studentima, Bašrikov je govorio i periodu kada je od 1980. do 1988. godine imao zabranu SSSR-a za međunarodne koncertne aktivnosti.

„Naravno da je to bio jedan potpuni apsurd, zato što nije postojao nikakav stvarni razlog da se to desi, jer ja lično nisam bio niti antikomunista, niti nekakav disident, niti emigrant, ništa. U stvari, jedini razlog bio je taj što se moja mlađa ćerka baš tada udala za Gidona Kremera – i otišla u inostranstvo. I ja sam samo zbog toga bio zatvoren na devet godina!”, ispričao je pijanista.

Ni on, ni njegova supruga, koja je tada radila Boljšom teatru, nisu mogli nikud.

„Pri tom „nikud“ značilo je samo na Zapad. Ni u istočni blok, nigde, razumete!. Naročito je to bilo strašno zato što je ipak reč o najproduktivnijim godinama za jednog umetnika – od pedesete do šesdesete. I baš te godine su uzeli od mene, od nas, moje porodice, ne puštajući nsa nigde. Ali, ja sam imao zato celi sovjetski auditorijum, veliki Sovjetski Savez“, naveo je on, dodajući da je uvek imao pune sale i u to vreme, te da je svirao po 55 koncerata godišnje po celoj zemlji.

„I – znate šta bio sam veoma srećan. Kad bih tada dolazio na Konzervatorijum da predajem studentima, svi su me pitali: „Kako si ti tako veseo, šta je sa tobom?“ Ja lično nisam bio nesrećan, ali znate, nezgoda je bila što sam morao svima da objašnjavam da nisam kriv, da nisam disident, da pišem svima neka opravdanja za sebe. Najveći apsurd u svemu je bio taj da je moja ćerka normalno živela u Evropi i da sam ja po svojim evropskim pravilima imao mogućnost da odem i da živim takođe tamo. Ali, rekao sam – ne, moja odluka je bila da nikuda neću otići dok ne postanem punopravni građanin svoje zemlje. I kada je sve postalo kako treba, hvala bogu da me niko nije zaboravio na Zapadu, ja sam odmah onda dobio ponudu da predajem u Španiji“, prisećao se on.

Kaže da su 80-ih godina trajale zabrane sve vreme dok je postojao Sovjetski Savez i da nikakve razlike nije bilo među decenijama.

Na pitanje Danasa kako nakon svih ovih stvaralačkih i godina života gleda na svoju domovinu u kojoj je iskusio najrđavije i najlošije stvari, Baškirov je odgovorio: „Pa, to je moja zemlja, ja ću se i sledeće godine vratiti da živim i sviram tamo i ponovo i ponovo.“

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

„Svake godine se ja njoj vraćam, posećujem razna mesta. Rusija je moja rodna zemlja, domovina, majka. Ja danas kažem da je ona majka, a Španija ujak, i sa njom sam u bliskom rođačkom odnosu, dođem joj znači neki sestrić. Nije u mojoj zemlji, da odgovorim na vaše pitanje, bilo zbog te moje izolacije nečeg izrazito negativnog, sem te zabrane izlaska. Iz moje biografije se videlo da ja nisam stvarno ništa učinio protiv svoje otadžbine, bila su to više mala podozrenja vlasti, to nema veze sa mojom ruskom publikom“, zaključio je pijanista u razgovoru za Danas.

Preminuo je 7. marta prošle godine u Madridu.