Moskovski profesori veoma cene rad i trud, ne razmišljam o trajnom povratku u Srbiju

„Studiram na ruskom jeziku norveški jezik, a maternji mi je srpski. To je pomalo neobična situacija“, kaže Zorana.

Odrasla je u Lazarevu, mestu u Banatu koje ima nešto manje od 3.000 stanovnika po popisu iz 2011. godine, a sada je u prestonici Rusije koja broji oko 12 miliona ljudi.

Priseća se dana kada je stigla u Moskvu i perioda privikavanja na novo okruženje. Kaže da joj nije bilo lako da sa 18 godina ode od kuće u drugu državu, ali je sada zadovoljna izborom koji je napravila.

„Išla sam u gimnaziju i bila sam društveno-jezički smer. Moj prvobitni plan je bio da studiram italijanski. Raspitala sam se i čula da su skandinavski jezici perspektivni pa sam počela i o tome da razmišljam. Mislila sam da ću da upišem Filološki fakultet u Beogradu, ali onda su u našu školu došli predstavnici Ruskog doma i predstavili su nam program stipendija za studiranje u Moskvi. Razgovarala sam sa tatom i rekla mu da bih želela da pokušam. Nismo rekli nikome, samo smo nas dvoje znali za to. Prikupila sam dokumentaciju i imala sam intervju u Ruskom domu. Prošla sam i tada su mama i svi ostali saznali da ću studirati u Rusiji. Dobila sam stipendiju koja je sasvim dovoljna za normalan život. Sećam se da mi je bilo teško na početku i da su mi nedostajali ljudi i mnoge stvari iz Srbije, ali sam se sada ovde navikla i osamostalila“, kaže Zorana.

Ističe da je Moskva veoma sređen grad i da svi vode računa o njegovom izgledu.

„Moskva je ogromna i sve je ovde tako veliko. Ulice su veoma široke. Meni je trebalo neko vreme da shvatim gde sam došla i da ja sada tu živim. Ovde je i vazduh drugačiji i treba vremena dok se čovek navikne na sve. Na Crveni trg sam išla tri puta nedeljno i često sam prolazila tu. Ono šta sam primetila je da je ovaj grad veoma čist. Nema nijednog papirića na ulici. Rusi su veoma disciplinovani. Deluju hladno, ali kad treba da se pomogne žele da izađu u susret“, priča sagovornica Danasa.

Prvih godinu dana učila je ruski, a od septembra ove godine školuje se za prevodioca norveškog jezika, a celokupna nastava je na ruskom. Uočava razlike u načinu studiranja u Rusiji i Srbiji i ističe da joj se više dopada sistem rada u Moskvi.

„Ovde su predavanja obavezna. Jedno predavanje traje sat i dvadeset minuta. Redovno dobijamo domaće zadatke. Ti zadaci nam uvek budu provereni i sve se boduje. Profesori cene kad vide da se neko trudi. Imamo mnogo diktata i kontrolne. Ko se pokaže dobro, bude oslobođen ispita. Dobre ocene su preduslov za povećanje stipendije. Ceo sistem podstiče rad i zalaganje. U srednjoj sam bila kampanjac, a ovde sam to izmenila“, ističe Zorana.

Moskovski studenti znaju za Srbiju. Zorana objašnjava da u njenom okruženju ima ljudi iz različitih krajeva sveta. Studentski domovi su mešoviti i u njima žive i momci i devojke, i Rusi i stranci.

„Grupe studenata su male. U mojoj nas ima 11 i svi sem mene su poreklom iz Rusije. Kad sam došla nisam najbolje znala jezik. Više sam se družila sa ljudima iz Srbije. Moja drugarica iz razreda iz gimnazije je takođe ovde. Sad sam se opustila i savladala bolje jezik jer sam svakodnevno njim okružena. Kad kažem odakle sam, ljudi znaju za nas. Obično me pitaju kako se kaže neka reč na srpskom pa onda poredimo sa ruskim pošto spadaju u istu grupu jezika“, priča naša sagovornica.

Ne prati aktuelna dešavanja u Srbiji, a kad je nešto važno o tome je obaveste roditelji i drugari.

Još uvek nije sigurna gde bi upisala master, ali kaže da svoju budućnost vidi u nekoj od razvijenih evropskih zemalja.

„Master bih volela da upišem u Norveškoj, ali možda ću i u Rusiji ostati. Ne razmišljam o trajnom povratku u Srbiju, jer sam se ovde navikla i možda jeste malo teže kad si negde stranac, ali mi se više dopada ovde. Čini mi se da u Rusiji čovek može da nađe šta god poželi“, ocenjuje Zorana.