Mošti Svetog Nikole počivaju na dva mesta

Iako je u hrišćanstvu raširen običaj da se zemni ostaci najvećih podvižnika Hristove crkve, razvlače po celom svetu, moglo bi se učiniti sasvim normalnom pojavom da je i Sveti Nikola sahranjen na dva mesta. Ali nije baš sve išlo normalno kao što se moglo učiniti.

Prema nekim pretpostavkama, grob u Miri, gradu u kome je Nikola, sin Teofana i None, rođen u Likiji (danas deo Turske), započeo svoju svetiteljsku misiju i gde je i preminuo godine 340, nije bio prvi u koji je pokopan, nego je tamo prenesen tek u sedmom veku gde će potom ostati u naredna četiri stoleća.

Tada su se na istorijskoj sceni ovog dela sveta pojavili Turci Seldžuci i upornim napadima počeli da krune snagu Romejske imperije. Sve što je nosilo znak krsta bilo je osuđeno na uništenje i zatiranje. Crkve i kultna mesta, pre svega.

Pošto je u Bariju, najvećoj luci južnog Jadrana, tada pod vlašću Vizantije, postojao snažan kult Svetog Nikole, bilo je za očekivati da će uznemirujuće vesti o stradanju hrišćana u prekomorskim zemljama iznedriti ideju da se nešto mora preduzeti.

I desilo se upravo tako: godine 1087. grupa od 66 odvažnih mornara, predvođenih sveštenicima Lupom i Grimoldom uputila se u akciju spasavanja moštiju njihovog obožavanog sveca i zaštitnika.

Pravoslavni izvori koji govore o ovom događaju insistiraće na razbojničkim motivima pothvata pa čak i navoditi da je reč o normanskim gusarima (vikinzima), ali neće osporavati značaj ove akcije, pošto nije teško zamisliti šta bi se sa moštima moglo desiti tokom dominacije Turaka na ovim prostorima.

Domaće stanovništvo koje se posle turskih pustošenja polako vraćalo u Miru, pothvat hrabrih moreplovaca nije videlo nikako drugačije nego kao pljačku njihovih svetinja, ali budući desetkovani i slabo naoružani, nisu mogli da pruže značajniji otpor.

Kradljivci to nisu mogli unapred znati, pa su ceo pothvat izveli u veoma velikom strahu i još većoj žurbi. Na jedvite jade su u unutrašnjosti hrama pronašli grobnicu i otvorili je, kojom prilikom je jedan od njih upao unutra i zgazio svetiteljeve mošti potopljene u miro, vekovima taloženo okolo skeleta.

U mrklom mraku, pipajući oko sebe, tražio je svetiteljevu lobanju pa kada je uspeo da je nađe, dograbio je još nekoliko krupnijih kostiju.

Da je sa sobom poneo kakvu vreću ili korpu, verovano bi plen bio bogatiji, ali nije. Iz Crkve je istrčao noseći samo onoliko kostiju koliko je moglo da mu stane u ruke.

Devetog, odnosno dvadeset drugog maja iste godine, mošti Svetog Nikole stižu u Bari, a taj se datum uvrštava u kalendar crkvenih praznika.

Dvanaest godina kasnije na ovoj istorijskoj „svetonikoljskoj sceni“ pojavljuju se Mlečani. Sumnja u to da je konkurencija iz Barija uspela da ukrade mošti svetog Nikole su velike.

Mlečani već imaju svog patrona, Svetog Jevanđelistu Marka čije su mošti u grad prenete još 828. godine, ali za svog drugog zaštitnika smatraju upravo svetog Nikolu, dok je treći bio Sveti Teodor Stratilat.

Ovaj vid „nebeskog kolekcionarstva“ je, očigledno imao svoju političku logiku: što više svetih zaštitnika – to više žiranata u zemaljskim poslovima.

Prilika za akciju je stvorena Prvim krstaškim ratom. Venecija nije direktno učestvovala u ovom pohodu na Svetu zemlju, ali je obezbedila brodovlje i posadu.

Moleban za uspeh pohoda je održan upravo u pomenutoj crkvi Svetog Nikole na Lidu, a na jedan od brodova se ukrcao i tadašnji venecijanski episkop Enriko Kontarini.

On će odigrati presudnu ulogu pri odlučivanju da li će nekoliko brodova zakratko napustiti rutu prema Jerusalimu i zastati uz maloazijsku obalu u neposrednoj blizini grada Mire.

Uhode su dojavile da je varoš zapustela, a da crkvu nadgledaju samo četvorica monaha. Jedan od njih je odmah pokazao mesto gde se nalazila grobnica koju su lopovi iz Barija već opljačkali, i u kojoj zaista nije bilo ničega, osim, kako svedoči anonimni hroničar, „vode i ulja“.

Mlečani nisu poverovali monasima pa su prevrnuli celu crkvu, a njih „bacili na muke“. Jedan nesrećnik je uskoro progovorio i ukazao na mesto gde su se nalazile mošti sveštenomučenika Teodora i Nikolaja Patarskog, koje su odmah utovarene na brod, a ekspedicija se počela spremati za polazak.

Tada je jedan od mornara koji su se još bili muvali po crkvi za svoj groš, prijavio da se iz jednog dela hrama oseća veoma ugodan miris. Mermerni pod ispred oltara je ubrzo razbijen kao i ploča ispod njega. Ukazala se omanja hrpica sitnijih kostiju. Misija je bila obavljena. Tada se desilo i prvo čudo koje su zabeležili zapadni hroničari: na palminoj grani koja je ostavljena u grobu izbili su pupoljci.

Tek u naše vreme, tačnije, naučnim ekspertizama obavljenim 1954. i 1992. godine utvrđeno je da su ljudske kosti locirane na oba mesta, kako u Veneciji , tako i u Bariju, deo jednog te istog skeleta.

Ipak, on nije kompletan. Fragment jedne nadlaktice se nalazio u Riminiju, gde je dospeo tako što ga je u Bariju još u vreme kada su mošti tu dovezene, ukrao jedan nemački biskup.

Njegovu originalnost je pokušao da utvrdi papa Aleksandar Treći 1177. godine, kada je pred njim deo te kosti zapaljen, a odgovarajući konzilijum ustanovio da je dim bio mirišljav.

Druga potvrda autentičnosti usledila je 2003. godine kada je parohija u Riminiju, uz saglasnost Svete stolice, poklonila ovu relikviju pravoslavnoj parohiji grčkog grada Volosa kao simbol duhovnog jedinstva dve, već hiljadu godina razdvojene crkve.