Moto i apoteoza

Meni je on delovao kao letnja razbibriga tipa – o svemu pomalo, za svakog ponešto. Moja greška biće ispravljena ako ga (naj)šira naučna javnost prihvati s dužnijim poštovanjem i divljenjem.

Ne znam otkud Tamašu, koji na svakom koraku puca od skromnosti, pomisao da bih ja, slavoljubivi vitez novinarskog poziva, hteo da ga sustižem u bilo čemu, pa još i da se pri tom znojim. Dobro mi je tu gde jesam, takvom kakav sam. Da mi je do sustizanja nekih veličina, to ne bi bio on. Ni kao čovek, ni kao komunista. Time ne želim da omalovažim Tamaševo delo, koje mi nije nepoznato. Neke od njegovih knjiga lično sam prekucavao.

Nikad mi, daleko bilo, nije smetala nijedna Tamaševa titula, zvanje ili nagrada. Listovi u kojima sam radio nisu prećutkivali ni njegove knjige ni priznanja koja je dobijao. Da se pitam, dobio bi bar triput toliko. Zaslužio je širinom i, osobito, dubinom svog dela.

Ne odričem se dugogodišnjeg prijateljstva. S moje strane nije bilo kvarno. Nisam replicirao ni na njegovih pedesetak knjiga ni na njegove nagrade. Replicirao sam na nekoliko rečenica njegovog teksta, ne znajući da je to nauka. On se okomio na čitav moj život. Nije im lako, govorio je seoski filozof iz mog detinjstva o onima koji počinju i završavaju dan vađenjem trunja iz tuđih očiju.

Pošto je Tamašu stalo da javnost sazna što više ružnog o meni, rekao bih tek toliko da gimnaziju u Rimu nisam napustio, nego završio. Posle sam završio i licej. Cum laudae. Studirao jesam dugo, uz rad, o svom trošku. Ne stidim se nijednog potpisa u indeksu i nijedne ocene.

Kad sam studirao, izvori prvog reda za odluke Svete Stolice bile su papske bule i govori nadležnih kardinala. Po Tamašu, merodavniji su časopisi Dzvoni i Ridne slovo. Zašto je onda, pišući knjigu o Kosteljniku, koristio dokumenta i piščeva dela, a ne osvrte lokalnih glasila na ta dela?

Za moje polugodišnje pohvale Miloševića i Koštunice prvi put čuju i u SPS-u i u DSS-u. Jaran iz BIA kaže da se kod njih ne vodim kao ulizica. Mora da me je stvaralac koji zaranja u dubine saznanja pobrkao s onim bradonjom iz veća, komiteta i odbora. U srpsko novinarstvo krenuo sam – ambiciozno, što da ne – pre nego što je Tamaš čuo i za Miloševića i za Koštunicu. Ne tajim: prvi veliki intervju s Tamašem objavio sam za Titovog vakta. Posle ih je bilo bar desetak, vezanih za njegov naučni i književni rad, sve u srpskim i ukrajinskim medijima. Ako mi i to uzima za greh, ne kajem se. Radio sam svoj posao.

Ne pada mi na pamet da zabavljam javnost podrobnostima iz Tamaševog privatnog života. On to ume bolje, na javnim skupovima. Da bi bio zabavniji, on čak tvrdi kako je bio „opozicija svim vlastima, od Titove do Vučićeve“. (Dopisujem scenario „Baklja na vetru“, po kojem je u komunizmu snimljena polučasovna TV emisija o Tamašu: Tito izlazi iz Kuće cveća i križa se. Vučić izlazi iz Pinka i krsti se. Valjaju se od smeha i uglas viču: „Taj da nas ruši?“ Izlazi Nebojša iz Beograda i pita ko dade Tamašu Ramačev dosije. Tamaš pita kad će honorar. Raskrinkan do gole kože, Ramač leškari u plićaku iza Male plaže, pevuši i sanja soma svog života.)

O Tamaševom privatnom životu nisam pisao dosad, neću ni ubuduće. Nemam tu tabloidnu dubinu. Naravno da se nikad ne bih usudio da raspravljam o moralu s takvom moralnom gromadom. Ko ga ne zna, skupo bi ga platio.

Ah, da! Koristio sam jednu Marksovu rečenicu kao moto za jednu pesmicu, valjda 1973. Ako se moto po novom zove apoteoza, izvinjavam se teoretičarima i studentima književnosti, pa i samom Marksu. Uzgred, Marks nije bio copy/paste piskaralo.

Ovaj razgovor ugodni počeo je od prevoda Biblije na rusinski i osnivanja Eparhije svetog Nikole. Tamaša, biva, ne zanima suština replike, već njen autor. Poštovanim čitaocima Danasa dovoljne su dve replike da bi razumeli ko je ko i šta je šta.