Može i bez pretnji

Uspešnost njegovog sistema bila je takva da ga je kasnije britanska Laburistička partija zvanično usvojila i primenjivala.

A kako je Mikardo, veliki socijalista i levičar, svoj naum sproveo u engleskom gradu Redingu, u izbornoj jedinici u kojoj su većinom bili glasači suprotne, Konzervativne partije.

On je svoje slobodno vreme provodio kucajući od vrata do vrata meštana u Redingu, razgovarao sa njima i pitao ih da li bi glasali za njega i njegovu stranku.

Zapisivao bi svakog ko je bio za tu opciju, a to su većinom bili ljudi iz radničke klase.

Sve to Mikardo nije radio mesec dana pred izbore, već mnogo duže i temeljito.

Na kraju je stvorio svoj birački spisak sa listom svojih sigurnih glasača, njihovim adresama i mestima gde bi trebalo da glasaju.

Na dan glasanja organizovao je lokalne članove svoje stranke da stoje ispred izbornih mesta.

Pored čoveka koji bi vodio evidenciju onih koji su došli na glasanje, bila je i ekipa koja je bila mobilna da dovede sigurne glasače koji su se zaboravili tog dana.

Tako na primer, na pola dana znalo bi se ko je od sigurnih glasača ostao kod kuće i ekipe bi bile poslate da ih pozovu da dođu da glasaju.

Pomagali bi ako je nekom sigurnom glasaču Laburističke partije trebalo da se pričuva dete ili da se poveze do izbornog mesta.

Rezultat na kraju dana je bio da je Mikardo pobedio sa većinom glasova, iako je realno, stanovništvo u njegovoj izbornoj jedinici u Redingu većinski bila za drugu stranku.

Važno je, ovde, naglasiti da nije bilo nikakvih Mikardovih, ili pretnji njegovih stranačkih kolega, kako bi ljude prisilili da glasaju za njega.

Radnici su prosto verovali da će on braniti njihove interese i izglasali ga.

Pitanje koje nam se se sada nameće jeste je li bazično loše ono što je radio Ijan Mikardo i što je kasnije Laburistička partija zvanično usvojila?

I, da li nešto slično može da primeni bilo koja politička stranka u Srbiji?

U nekim zemljama danas, kao na primer u Japanu, kucanje na vrata komšijama i proveravanje za koga bi glasali jeste zabranjeno.

U drugim pak zemljama, na primer skandinavskim, na takvo što ne gleda se sa odobravanjem i retko ko to radi.

U Velikoj Britaniji, međutim, to nije zabranjeno i ustaljena je praksa.

Važno je naglasiti da je Ijan Mikardo postigao uspeh kao opozicioni političar u kraju koji je bio prevashodno za tadašnju vladajuću stranku.

Uspevao je da pobeđuje u svojoj izbornoj jedinici u Redingu i godinama kasnije zahvaljujući organizaciji i radu na terenu.

Ovaj njegov sistem sa paralelnim biračkim spiskovima, sigurnim glasačima i ekipama na izbornim mestima, kasnije je postao poznat kao Reding sistem.

Mišljenje potpisnika ovih redova je da je ova priča važna radi informisanja domaćeg stanovništva da je reč o ustaljenoj praksi u nekim demokratskim zemljama.

Ona sama po sebi nije ni loša ni dobra.

Ona je samo jedan od načina da se dovede što više svojih simpatizera da glasaju.

Postoji ozbiljna nauka iza toga kako motivisati potencijalne glasače i dovesti ih na biračka mesta.

Tu ima statistike, uzročnosti, politikologije i psihologije.

Za nju su izbori jedan veliki eksperiment iz kojeg se izvlače pouke i naravoučenija za sledeći.

Ijan Mikardo je pre skoro 80 godina pokazao da se kao opozicioni kandidat može demokratski pobediti u kraju gde je većina za vladajuću stranku.