Bivši državni sekretari SAD Henri Kisindžer i Džordž Šulc kritikovali su u zajedničkoj kolumni u Volstrit žurnalu američkog predsednika Baraka Obamu zbog okvirnog sporazuma koji je njegova administracija postigla prošle nedelje sa Iranom. Oni su ocenili da tim okvirnim sporazumom američka administracija priznaje kao opciju upotrebu vojne sile da bi se Iran naterao na poslušnost.
„Kombinovanjem lukave diplomatije i otvorenog prkosa rezolucijama UN Iran postepeno navodi vodu na svoju vodenicu kada je reč o pregovorima. Broj iranskih centrifuga se umnogostručio – od stotinu koliko ih je bilo na početku pregovora na današnjih gotovo 20.000. Opasnost od rata sada više ograničava Zapad nego Iran“, napisali su Kisindžer i Šulc.
Iako je Iran samu činjenicu da je voljan da pregovara tretirao kao ustupak, ocenjuju nekadašnji visoki zvaničnici, Zapad se osećao prisiljenim da prevaziđe bilo kakvu mrtvu tačku davanjem novog predloga. „U tom procesu iranski nuklearni program je došao do faze u kojoj ga je, kako se zvanično tvrdi, dva ili tri meseca razdvajalo od proizvodnje nuklearnog oružja“, navodi se u kolumni dvojice diplomata i naglašava da će prema okvirnom sporazumu, Iranu za deset godina biti potrebno najviše godinu dana da proizvede nuklearno oružje, a nakon jedne decenije, biće mu potrebno i znatno manje.
Bivši državni sekretari SAD tvrde da iako „poštuju“ napore Obamine administracije da ograniči iranski nuklearni program, glavni izazov kada je reč o obezbeđivanju garancija da Iran ne poseduje atomsku napravu jesu uspostavljanje mehanizama verifikacije, kako se i zahteva u sporazumu. Kako dodaju, komparativne nejasnoće se odnose na „jednogodišnju mogućnost“ da Iran ostvari potencijalan napredak.
„Pošto je nastao u relativno kasnoj fazi pregovora, taj koncept je zamenio prethodne standarde, a to je da se Iranu možda može dozvoliti da poseduje tehničke kapacitete koji su kompatabilni s civilnim nuklearnim programom. Zbog novog pristupa proces verifikacije se komplikuje i postaje političniji, zahvaljujući nepreciznosti kriterijuma“, pišu Kisindžer i Šulc.
Oni naglašavaju da se u okvirima novog pristupa Iran trajno ne odriče nikakve opreme, postrojenja ili atomskih proizvoda u cilju poštovanja predloženih ograničenja. Kako ukazuju, na taj način njima se uvode samo privremena ograničenja i zaštita, što je, prema njihovoj oceni, ekvivalent stavljanju katanca na vrata skladišta ili periodičnim posetama inspektora određenim lokacijama. „Fizički opseg napora je zastrašujući. Da li je Međunarodna agencija za atomsku energiju u tehničkom smislu i u smislu ljudskih resursa dorasla tako složenom i velikom zadatku?“, navodi se u kolumni.
Još jedno pitanje koje postavljaju Kisindžer i Šulc jeste da li se Iranu može verovati da će poštovati tačke sporazuma koji Teheran bude potpisao sa Zapadom, s obzirom da je u prošlosti kršio međunarodne obaveze. „Biće veoma teško otkriti prekršaje u zemlji koja ima više postrojenja i dovoljno iskustva u skrivanju nuklearnih aktivnosti. Kreiranje teorijskih modela inspekcije je jedno, a primoravanje na poslušnost iz nedelje u nedelju uprkos raznim međunarodnim krizama i preprekama na domaćem terenu je drugo“, ocenile su nekadašnje visoke diplomate SAD.
Svaki izveštaj o prekršajima će najverovatnije pokrenuti debatu o njegovom značaju, ili će čak rezultirati zahtevom za nove pregovore s Teheranom da bi se to pitanje proučilo, prognoziraju autori. „Iskustvo kada je reč o radu Irana na stvaranju reaktora s teškom vodom tokom perioda 'prelaznog sporazuma', kada su otkrivene sumnjive aktivnosti, ali su marginalizovane zarad pozitivne atmosfere u pregovorima, nije ohrabrujuće“, zaključuju Kisindžer i Šulc.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
