„Možeš ti to, bejbi“

Dobro, na vratima je u trenutku kad sam ulazio u redakciju Omladinskih bio slučajno, ali je audijencija bila sasvim namerna, neposredna i srdačna.

„Bejbi, ako želiš da se baviš novinarstvom, a da li stvarno želiš videćeš kad jedno pet-šest puta lupiš glavom u zid, na pravom si mestu. Ako želiš, naučićeš sve što treba. Ali i sve što ne treba“.

Te rečenice evo i posle zamalo 40 godina preneo sam bezmalo kao citat, ne zaboravlja se početak zaraze jednog 16-godišnjaka ovom u Srbiji ukletom profesijom.

Tih najranijih 80-ih, postojalo je nekoliko kanala novinarstva za početnike.

Gradske rubrike dnevnih novina, nekih radio stanica i – omladinska štampa.

Ovim mladim generacijama nije lako objasniti kako je to izgledalo i u kojoj meri je rad u Omladinskim (kasnije NON-u) bio u pravom smislu reči „osvajanje slobode“ u vreme još uvek cvata samoupravnog socijalizma i jednopartijskog sistema.

„Sloboda javnog informisanja“ je, jel’te, postojala, formalno je malo toga bilo „zabranjeno“, ali se „podrazumevalo“ da je Partija (Tito je umro) iznad svega, te i njeni rukovodioci, kao i njena „linija“ svugde. U privredi, kulturi, sportu.

Gruja je tada u Omladinskim sa svim starijim i nama mladim saradnicima od te linije pravio „isprekidanu“. Korupcije i kriminala bilo je tada neuporedivo manje, ali bilo je tema za argumentovane kritike i mladalački „pisani“ bunt.

I onda bi zazujali telefoni, a Gruja bi i pred izdavačkim savetima i kojekakvim funkcionerima SSRN i Partije branio argumente Omladinskih i naše pravo da radimo kako i šta radimo.

Tanka je to bila linija po kojoj je hodao, „politička nepodobnost“ tada je značila i kraj javnog života.

Bio sam impresioniran svojim „značajem“ u to vreme. Svaki od prvih desetak tekstova Gruja je redigovao u mom prisustvu, uz jasna i opširna objašnjenja šta ne valja, i očekivano ređe pohvale za „pogođeno“.

Koliko tako nešto znači početniku uverio sam se sve ove decenije posle gledajući mlade kolege koji profesionalno lutaju zato što niko, ili nema znanja, ili ne zna način, ili nema vremena da ih provede kroz osnove zanata. Mislim na baš kolege, i baš profesionalce, naravno.

Druga velika stvar koju sam povukao iz tog kaljenja u Omladinskim sa Grujom na čelu, ali i na delu, je bacanje u vatru. Lestvica je dizana iz nedelje u nedelju, teme su bile sve kompleksnije i osetljivije.

Kako otkucati, ali zaista „otkucati“ na pisaćoj mašini tekst od deset šlajfni, sa pet-šest sagovornika, kako to ukombinovati da ima i glavu, i rep.

Tako što saznaš šta ne valja, iz dva ili tri pokušaja, a ima ko to da ti kaže, smireno i autoritativno u isto vreme. I iznad svega motivaciono, „Gruja stajl“ – „Možeš ti to, bejbi“.

Da naslov mora da bude na drugoj ili trećoj šlajfni teksta, i da ako nije tako, nije do naslova, nego do teksta. Da je preduslov za profesionalno pisati, novinarski misliti. I mnogo toga još je ostalo, zapatilo se i bilo od pomoći.

Sarađivao sam posle toga sa Grujom dok je bio u Dugi, radio sa njim u Borbi i Našoj borbi, a posle nekog vremena po mom dolasku u Danas sreli smo se i na moje pitanje šta misli o sportskoj rubrici koju uređujem rekao je kratko: Tako to rade Omladinske.

Saznao sam desetak godina ranije da je neko nas desetak i više novinara koji smo stasavali u to isto doba nazvao „Grujine bebe“. I sad sam ponosan na to, kako zbog društva u kom sam se našao, tako i zbog našeg „Bejzbija“.