Mračna harizma i satanski optimizam

To je u suštini tačno; međutim, uoči rata, mnogi ljudi su smatrali da odiše nekom mračnom harizmom, satanskim optimizmom po pitanju nasilja; čak i danas ima onih koji veruju da se ispod te vesele spoljašnjosti krio Dart Vejder – ili možda čak i imperator Palpatin.

Ne tako davno na listi bestselera Njujork tajmsa našla se i oštra knjiga koju je napisao Pet Bjukenen, a u kojoj on optužuje Čerčila za „strast prema ratu“ 1914. godine, i u kojoj zagovara stav – ako se to zove zagovaranje – da je Britanija 1939. jednostavno trebalo da stoji sa strane i da posmatra kako nacisti porobljavaju ostatak Evrope. Bjukenen tvrdi da je Čerčil bio mnogo militantniji nego Kajzer ili bilo koji od njegovih junkersa, dodajući (što je možda i tačno) da je do 1914. godine, „Čerčil imao više ratnog iskustva nego bilo koji vojnik u nemačkoj vojsci“.

Možemo da razmotrimo još jednog paleokonzervativca, ser Peregrina Vortstorna (Sir Peregrine Worsthorne), bivšeg urednika Sandej tajmsa, koji je nedavno napisao: „Teško da je postojao još jedan državnik koji je tako dobro veličao rat, i koji je bio toliko nestrpljiv da ratuje, kao što je to bio Vinston Čerčil. Sve što je radio pokazivalo je njegovu ljubav prema ratovanju, želju da pokaže njegovu glamuroznu stranu, a da umanji njegov užas“. Ser Peregrin zaslužuje puno poštovanje; on se borio u Drugom svetskom ratu. Ipak mislim da njegovi stavovi nemaju veze sa realnošću, niti sa složenošću Čerčilove ličnosti.

Slažem se: rat ga je uzbuđivao. Gajio je prirodnu emotivnu i romantičnu reakciju u dramatičnim događajima. Kada je ser Edvard Grejodržao govor u Donjem domu 3. avgusta 1914. godine – uoči početka Velikog rata, kada su se svetla isključila širom Evrope – Čerčil je bio ushićen. Premijer Askvit je primetio njegovo raspoloženje i sa neodobravanjem rekao: „Vinston je nabacio na sebe ratne boje i žudi za borbama na moru… ceo taj prizor me rastužuje.“ Zatim je Askvitova supruga Margo, malo popustljivije, rekla: „Vinston želi da ode u rov – sanja rat, veliki, iskričav, čak veličanstven. On je rođeni vojnik.“ Čerčil se izbrbljao pred Margo da smatra da je rat „bajan“ – iako je istog trena zamolio Margo da ni pred kim ne ponovi njegove reči – a čuli su ga i da je rekao da je mir poslednja stvar za koju se treba moliti. Mnogi drugi su uočili njegovu energiju, polet i treptaj svrsishodnosti ratovanja u njegovim očima.

Neupitna je činjenica da je Čerčil voleo rat u onom očiglednom smislu, jer je znao da bez rata nema slave – nema prilike da dostigne Napoleona, Nelsona ili svog pretka Marlboroa. Bio je svestan kako rat i rizici koje nosi, može da uzdigne likove i da oslika svakodnevne podvige bojama slave. Zbog toga je, kao mladić, srljao u bitke – zamišljajući, delićem svesti, novinske tekstove o tim podvizima. Rat mu je podizao adrenalin, a dok je bio u borbi – kada bi mu uzavrela krv – želeo je da udari neprijatelje najjače što je mogao. Još u Harou su sudije na mačevanju primetile njegove izlive srčanosti. Čerčil je verovao, ispravno, da kada uđeš u borbu, moraš svom neprijatelju da staviš do znanja da će izgubiti, i to mu moraš jasno pokazati svim sredstvima koja imaš na raspolaganju. Bio je nemilosrdan u primeni nasilja.

Nastavlja se