Mračne pretnje iz Crnog mora

Reč je o incidentu sa britanskim razaračem Defender, kad su, prema ruskim navodima, ispaljeni hici upozorenja, a avion je čak i ispustio bombu ispred njega, što je britansko Ministarstvo odbrane demantovalo.

Drugim rečima, Rusija je možda razmišljala da potopi britanski brod ili najavljuje da će to možda učiniti.

Oružani incidenti takvog tipa velika su retkost u modernim vremenima, pa gotovo da nema šansi da do njega doista dođe, što sve ovo smešta u okvir propagandnog sukoba i verbalnog rata.

U sredu je više od 20 ruskih letelica i dva broda obalske straže pratilo Defender dok je plovio na oko 19 kilometara od obale Krima.

Ruske vlasti i mornarica tvrde da je britanski brod bio u ruskim tgeritorijalnim vodama, dok britanska i NATO strana navode da su to međunarodne vode.

Sve to tiče se odnosa prema statusu Krima posle 2014. Neprihvatanje ruske aneksije Krima ključni je deo crnomorske strategije koju je NATO usvojio posle 2014.

Strategija uključuje rotirajuće regionalno prisustvo mornarica članica NATO i skoro celogodišnje zajedničke vežbe, kao i obimnu saradnju sa Ukrajinom i Gruzijom.

Nedelju dana pre incidenta, došlo je do susreta ruskih snaga i grupe nosača aviona predvođenih sa HMS Kraljica Elizabeta. V. Britanija još u aprilu je najavila upućivanje svojih ratnih brodova u Crno more, dok su u to vreme SAD odložile isti potez kako ne bi izazivale dodatne napetosti u regionu.

Ratni brodovi Druge stalne mornaričke grupe NATO ušli su u Crno more 28. marta i ruska ratna mornarica ih je pratila tokom njihovog kretanja.

Bili su to kanadska fregata Toronto, razarač holandske mornarice Evertsen i španska fregata Santa Marija, kao i o turska fregata Gelibolu i pomoćni brod francuske mornarice Var.

Pratili su ih brodovi ruske mornarice Ivan Hurs i Vasilij Bikov.

Deo takve politika je i sadašnja NATO vežba Morski povetarac koja je počela 28. juna i trajaće dve nedelje, uz učešće oko 5.000 vojnika, tridesetak brodova i 40 aviona.

Ali, veliki je kuriozitet da su poverljiva dokumenta, koja se odnose na HMS Defender i njegov planirani ulazak u teritorijalne vode u blizini Krima, izgubljena u ponedeljak, pa nađena u utorak.

Gubljenje tih dokumenata prijavio je viši zvaničnik britanskog Ministarstva odbrane.

Misija Op Ditroite bila je predmet diskusije na visokom nivou već u ponedeljak, pokazuju dokumenta, a zvaničnici su spekulisali o ruskoj reakciji na prolazak HMS Defendera blizu Krima.

Procena britanskog Ministarstva odbrane najavljuje češće kontakte britanskih i ruskih pomorskih i vazduhoplovnih snaga koje će postajati agresivnije.

U dokumentima je navedeno da prolazak razarača planiranom rutom ima za cilj da pokaže da ih V. Britanija priznaje kao ukrajinske teritorijalne vode.

Postojala je i alternativna ruta, ali ona nije izabrana da se ne bi pokazalo da je Britanija uplašena ili da ne prihvata teritorijalne vode Krima kao ukrajinske.

U svakom slučaju intrigira koncidencija da su dokumenti nestali odmah pošto je u ponedeljak razmatrana ruta plovidbe britanskog razarača, a da nema nikakvih detalja o tome kako su nestala i ko ih je sve pročitao pre nego što su stigli na jutarnju kišu pokraj autobuske stanice.

Da li su ih Rusi pročitali? Ili neko ko je mogao da to prenese Rusima?

Da li je to bio način da se obznani sadržaj poverljivih dokumenata i pokazala odlučnost Londona da Rusiji demonstrira svoj stav? Ili je to namerno curenje koje su omogućili protivnici koji smatraju da je takva putanje britanskog razarača previše opasna?

Možda pokušaj da se privuče britansko javno mnjenje?

Ostaje dovoljno materijala za još jednu triler epizodu u britansko-ruskim zapletima.Ruski mediji smatraju da je jedini odgovor bio organizovana provokacija, testiranje ruske reakcije i novi napad antiruske histerije.

Problem se vidi u širem kretanju akcija, posebno nakon Bajdenove posete Evropi i učešća na prošlomesečnom Savetu NATO.

Putin misli da je Ukrajina pod potpunom stranom kontrolom.

Rusko javno mnjenje smatra da su ukrajinske specijalne službe i vojska već dugo „nezvanične članice“ NATO.

Šef ruske vojneobaveštajne službe, Igor Kostjukov izjavio je da SAD pojačavaju broj vežbi u azijsko-pacifičkom regionu, koje poprimaju „izraženi antiruski i antikineski karakter“.

Ruski političari, Putin i mediji pitaju se šta je britanski razarač i šta drugi zapadni brodovi uopšte rade daleko od svojih granica?

Pre razmatranja ovog pitanja, važno je razumeti određene definicije.

Prema britanskom istoričaru Andrjuu Lambertu, autoru knjige Države – pomorske sile (2018), velike nacije istorijski su se delile na kontinentalno-kopnene i na pomorske sile.

Kontinentalne sile fokusiraju se na strategije zasnovane na kopnu i vojsci za kontrolu teritorija i resursa.

Takve sile su Persija, Rim, Kina i Rusija…

Pomorske sile koje stvaraju stratešku prednost iskorištavanjem jedinstvenih vojnih i ekonomskih karakteristika svojih pomorskih sposobnosti i jedinstvene otvorenosti okeanskog okruženja prilično su retke.

Kartagina, Venecija i Velika Britanija su među retkim malim i srednjim državama koje su ostvarile veliku moć upotrebom strategije pomorske sile.

SAD od svoje ekspanzije u „progresivističkoj eri“ za sebe tvrde da su pomorska sila, a nakon Hladnog rata da su jedina pomorska sila.

Kontinentalna sila, opet, može koristiti pomorsku moć – kao Napoleonova Francuska i Sovjetski Savez – a da ne postane pomorska sila, jer su njihovi strateški ciljevi ostali kontinentalni.

Treba shvatiti da se pojmovi kao što su kosmička sila, nuklearna sila, pa čak i vazdušna sila ne mogu prevesti u sveukupnu nacionalnu strategiju, jer, iako uključuju i vojnu i diplomatsku komponentu, njima nedostaje dovoljno velika ekonomska komponenta.

Danas se oko 80 odsto svetske trgovine prema obimu i 70 odsto prema vrednosti kreće pomorskim putem.

Pored toga, oko 95 procenata podataka globalne ekonomije putuje između kontinenata podmorskim kablovima, a sve veći deo naftnih i gasnih bušotina stiže sa dna okeana.

Trgovina vazdušnim putem, kao i kretanje finansijskih usluga u sajber prostoru takođe čine sve veći deo trgovine, ali one se lako podudaraju sa strateškim pristupom pomorskih snaga svetu koji želi da zaštiti američke interese, u prvom redu protiv rasta Kine i u znatno manjoj meri, Rusije.

Ključne NATO sile, Velika Britanija, SAD i Francuska, kako same sebe procenjuju, ostaju jedine mornarice u svetu koje su u stanju da deluju globalno, a da Rusija nema šansi da im se približi, čak ni na srednji rok.

Crno more je za Rusiju izuzetno važno jer je ono praktično jedini pomorski izlaz Rusije ka Mediteranu i Evropi.

Istovremeno, Crno more je, mada zatvoreno Bosforom i Dardanelima, veoma važna raskrsnica pomorsko-kopnenih puteva Evrope i Azije.

Tokom Hladnog rata, Crno more bilo je graničeni region sukobljavanja dva vojnopolitička bloka.

Mreža reka koje se ulivaju i gravitiraju Crnom moru, od Tigra i Eufrata, preko donjeg toka Nila, do Dunava, Dnjestra, Dona i Volge, povezuju more s kopnom, tačnije, predstavljaju njegov nastavak na kontinentima.

U prethodnim vekovima obezbeđivala je pouzdanu kontrolu nad susednim teritorijama i doprinela je razvoju trgovine.

Američko obnavljanje nuklearnog sporazuma sa Iranom i nastojanja da se Iran omeška i približi zapadu, ima ne mali uticaj na odnosu u Crnom moru.

Ponovno ujedinjenje Krima s Rusijom nakon referenduma 16. marta 2014. događaj je koji suštinski menja situaciju u crnomorskom regionu.

Rusija se na ovaj korak odlučila zbog mogućnosti da, usled okretanja Ukrajine EU i NATO, ostane bez izlaza na Crno more, što bi iz korena promenilo položaj države u svetu.

Svesna potencijala nestabilnosti koji bi mogao da se s Bliskog Istoka prelije u Rusiju – posebno na Severni i Južni Kavkaz – Rusija Crno more vidi kao važnu zaštitnu zonu, koja je štiti od nestabilnosti koja bi mogla da se prenese s juga.

Crnomorski region je izuzetno ekonomski važan za Rusiju, jer preko njega ona ostvaruje svoju „južnu energetsku strategiju“, u koju su uključene balkanske i zemlje jugoistočne Evrope.

I Rusija i zemlje Centralne Azije u velikoj meri zavise od ruske luke Novorosijsk da brodom izvoze žito i naftu.

U međuvremenu, Rusija ulaže u novu infrastrukturu kako bi zaštitila svoj crnomorski trgovinski koridor i stvorila više alternativnih puteva za zaobilaženje Ukrajine.

Niz naftovoda i gasovoda kroz Tursku, uključujući i Turski tok, ojačaće rusko-turske veze, poboljšati rusku polugu sa Turskom i obezbediti Moskvi nove izvozne rute zaobilazeći Ukrajinu.

Moskva veruje da su pretnje iz regiona Crnog mora porasle poslednjih godina.

Blizina Crnog mora sa ruskim centralnim predelima, znači da bi znatan deo evropske Rusije mogao da bude u dometu američkih raketa srednjeg dometa na moru i kopnu.

Ruski zvaničnici smatraju da razmeštanje NATO sistema protivraketne odbrane u Rumuniji predstavlja prodor američke strateške infrastrukture u rusko susedstvo i da ima za cilj da ugrozi rusku bezbednost.

Najveću zabrinutost predstavlja ubrzani razvoj hipersoničnog ofanzivnog udarnog oružja u SAD, u okviru strategije „brzog globalnog udara“.

Rusija veruje da ono treba da služi i za razmeštanje na brodovima u Crnom moru.

Nemački ekspert Aleksandar Rar, analizirajući poslednji samit NATO, ukazuje da je evidentno da se alijansa sve više okreće Aziji, veoma daleko od tradicionalnog okvira delovanja.

On smatra da se zapad priprema za ozbiljnu konfrontaciju sa Kinom, ali i sa Rusijom.

Rar predviđa da bi dalja konfrontacija s Kinom dovela do istih posledica kao i u slučaju Rusije, odnosno do kineskog preuzimanja Tajvana.

„Kina će takođe odgovoriti na izazove, kao što je Rusija odgovorila na pokušaje guranja Gruzije i Ukrajine prema NATO. Obe ove zemlje izgubile su deo svojih teritorija. Ono što se dogodilo Krimu, sutra će se dogoditi i Tajvanu“, tvrdi Rar.