Mravi i njihova prava

Čoveka su stvorile mnogo složenije pojave u njegovoj svesti, inače bi engelsovsku zamisao pre iskoristili mravi, mnogo marljiviji od ljudi. A ovi ipak ostali su samo mravima, sa svim njihovim respektabilnim osobinama.

Pčele dokazuju monarhiju! Ali mravinjaci republiku!, nadvikuju se Bouvard i Pecuchet u Flaubertovom romanu. Ovim međutim, još ništa nije rešeno, u prilikama kada čitava armija zelenih mora se boriti i za monarhiste i za republikance među insektima.

Sada, međutim, u Brandenburgu, za potrebe industrijske, krči se jedna šuma, ne naročito značajna, zasađena tek kao zaleđe drumu, vele čak i odlučni zaštitnici prirode.

Ali pri seči tih stabala, tankih kao olovke, ispostavilo se da u istom području postoji pet golemih mravinjaka, svaki sa populacijom od milion mravljih duša. Kako je tačan broj njihovog stanovništva poznat, i bez onog popisa koji se povremeno vrši među ljudima, ostaje mi nejasno, tek pet miliona građana mravljeg distrikta šume brandenburške, tvrdi da ih je toliki.

Zbog svega preduzima se golemi zahvat; zahvaljujući blagodetima moderne tehnologije, posebnim načinom svaka od autonomnih oblasti ove državice biće zahvaćena kao golemom kašikom, umotana u zaštitnu oblogu, položena u veliku kartonsku kutiju, pa premeštena na neko obližnje mesto. Ta operacija čini se mnogo bezbolnija od one, kada je Staljin premeštao čitave narode s kraja na kraj svoga nepreglednog dvorišta, bar izostaju grubosti i psovke naoružanih sprovodnika koji su onu seobu nadzirali; naprotiv, brandenburški tehničari ovo izvode pomno, s velikom pažnjom.

Utvrdilo se kako sličnu ljubaznost doživeće i četiri slepa miša, koji, makar još zimski spavaju, biće preseljeni s dužnom brigom. Ovo naravno mora u zemlji Srbiji zvučati sasvim besmisleno i ludo, pa zbog toga to i činim. Jer većinom, ono što svom dičnom nacionu poručujem, to izvodim samo zato što unapred znam kako će im se te stvari činiti besmislene i lude. U kraju gde se i pametni psi smatraju džukelama koje treba zatući batinom, gde se čak i vrlo dragoceno drveće obara bez sućuti, a trava čupa, bez izgleda da će doživeti englesku dugovečnost, ko šljivi tu stoku od insekata, nikome potrebnu!

A ima negde, gde ih i šljive, i gde se sa tom zemaljskom nejači ponaša kao i sa ostalim živim bićima. Pa kako se u mojoj zemlji sa živim bićima ophodi na poznati način, o ovoj pojavi iz brandenburške šume želim tamošnje pučanstvo, kao i ostale, da izvestim. Ima negde, gde i mravi poštuju se, iako, uza svu marljivost njihov rad nije ih učinio ljudima.

Još uvek kod nas postoji izreka koja se tiče čoveka ljubaznog i dobrohotnog, da ovaj ni mrava ne bi zgazio. Ima, znači, tamo i dalje mrava iz ove poslovice, samo tog čoveka više ne vidim. Kad je neko, u vreme pogroma po Kosovu, pitao uvaženog srpskog pisca, vidi li šta se to onde radi sa ljudima, ovaj je rekao zar su to ljudi?

Tako pokazuje se da je katkad po sredi terminološki nesporazum. Pa se i za ljude, neko tamo usudi misliti da ovi to nisu. Možda i mravi uopšte više nisu mravi, nego ko zna šta su. Valjda jedino poznata germanska tvrdokornost i doslovnost i dalje smatra ih mravima, poštujući sva njihova mravlja prava.

Ovaj tekst objavljuje i Neue Zurcher Zeitung