Idejno rešenje za spomenik Zoranu Đinđića dovelo je Mrđana Bajića, vajara i profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u žižu javnosti, što je potpuna egzotika u našem medijskom prostoru.
Ne samo to da se govori o umetniku, da se dozvoljava da i on nešto kaže, nego se otvara debata i o savremenoj vizuelnoj umetnosti generalno, a pogotovo o spomeničkoj arhitekturi. Već danima Bajić pokušava da objasni svoju zamisao na kojoj je radio zajedno sa Biljanom Srbljanović, međutim zasada jedini konsenzus sa „bačenom“ „Strelom“ je da ona pobuđuje polemiku, podstiče na razgovor i komunikaciju, što evocira sećanje na ubijenog premijera.
Bajić dosledno objašnjava zajednički rad u kojem se, kako kaže, „ukrštanju dva volumena – skulptorski i zvučni. Skulptorski se kreće dinamičnom putanjom i pravcem strele, brze misli, usmerava i pokreće ka visini, dok je prekinuti tok pokreta naznačen odsustvom velikog središnjeg dela forme, koji pridržavaju bočne konzole. „Pridržavaju, da ipak vizuelno kontinuirano, ali fizički nastavi svoje kretanje“, kaže Bajić. Uz to, „Strela“ ima i zvučni deo – fon ambijenta i Đinđićev glas.
Bajić poručuje da ako nas uz ceo splet situacija i oblika sve ovo ni na koji način ne asocira, pre svega na političku i filozofsku misao ubijenog premijera, onda su on i Srbljanovićeva „valjda promašili“. To ostaje da se vidi, mada bi strelu trebalo da krasi preciznost.
Zasad, željene asocijacije autora ometaju ironične i paradoksalne situacije – da je inicijator podizanja spomenika Aleksandar Vučić, a upitno je i samo mesto i to što čudno deluje kombinacija sa Njegošem preko puta. Ali, makar je dosad Bajić u svojoj umetničkoj karijeri, ali i drugim brojnim angažovanjima prilično ubedljiv i uspešan. Njegove skulpture su 2007. označile prvo istorijsko predstavljanje Srbije na Bijenalu u Veneciji. Više puta je predlagan za člana SANU, važi i za odličnog crtača, a veliki odjek je imao i njegov projekat kalemegdanske pasarele, rađen u saradnji s poznatim britanskim vajarem Ričardom Dikanom. Dobijao je brojne nagrade među kojima je i francuski orden „Viteza umetnosti“. Zaštitni znak mu predstavljaju projekti Yugomuzej, „Radnička klasa odlazi u raj“ kao i „Pozorišna skulptura“ u foajeu JDP. Prijatelj mu je premijer Albanije Edi Rama, a naglašavanje ove zanimljivosti ga pomalo nervira jer ne vidi u tome ništa spektakularno.
Mrđan Bajić rođen je 1957. godine u Beogradu i završio je vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
