Mržnja i samosažaljenje

Lora Bejts, osnivačica projekta Svakodnevni seksizam, pruža odgovor na to pitanje u svojoj novoj knjizi.

Prvo, manosfera je mreža blogova i foruma na internetu, virtuelni svet u kome muški posetioci strastveno veruju u to da je većina optužbi za silovanje lažna i da bi svet bio bolji kad bi ženama bilo uskraćeno pravo glasa.

Manosfera poručuje da je ženska jednakost štetna za muškarce i, prema tome, muškarci moraju da se pobune protiv ove mizandrističke kulture kako bi sačuvali opstanak.

Proteklih dana novine bruje o inselima.

To je povelika grupa unutar manosfere čije samo ime je skraćenica za neželjeni celibat.

Inseli tvrde da su muškarci u stvari potlačeni pol u modernom društvu.

Ova grupa muškaraca identifikuje se sa nemogućnošću da ostvari romantičnu vezu sa drugom osobom i tvrde da su oni žrtve.

Ali oni istovremeno i mrze i šire neprijateljsku i samosažaljivu retoriku, tvrdi Bejts u svojoj novoj knjizi Muškarci koji mrze žene.

Stereotip ideologije insela

Inseli veruju u biološki determinizam, u hegemonijsku moć zarađivanja i dobrog izgleda i prestiža.

A oni su na samom dnu te lestvice.

Kad čitate njihove forume, nalazite čitav mali kosmos koji naseljavaju uglavnom stereotipni likovi iz američkih tinejdž filmova u kojima postoji jasna hijerarhija.

Inseli svoju nesposobnost da se dopadnu ženama razumeju kao kaznu za njihov status beta-mužjaka i svoj bes usmeravaju na ljude sa aktivnim seksualnim životom koje nazivaju Čad i Stejsi.

Čad je alfa-muškarac, mišićav i privlačan, a Stejsi je atraktivna žena koja bi, po inselu, radije delila jednog Čada nego bila u vezi sa njim. Inselovska ideologija biološkog determinizma uključuje uverenje da 80 odsto žena privlači 20 odsto najboljih muškaraca.

Ova iskrivljena konstrukcija ženstvenosti i muškosti unutar njihovog vokabulara samo otkriva koliko su inseli ogorčeni.

Na svojim forumima oni tvrde da je seksualna revolucija učinila žene manipulativnim, a kontraceptivne pilule podstakle njihov promiskuitet. Inseli takođe žene zovu femoidima, podrazumevajući da one nemaju ljudske osobine jer su vođene samo iskonskim porivima za seksom i moći.

Oni mrze Stejsi jer ih doživljavaju kao sujetne i opsednute nakitom, šminkom i odećom.

Vrlo je važno naglasiti da ove grupe dosledno ocrnjuju i dehumanizuju žene, često uključujući i zagovaranje fizičkog i seksualnog nasilja nad njima.

Slično napadu u Engleskoj, širenje ovakve mizogine ideologije po internetu rezultira brojnim fatalnostima.

Inseli su inspirisali mladog Aleka Minasijana da se u Torontu 2018. zaleti belim kombijem u masu, i ubije deset ljudi a mnoge povredi.

Pre nego što se odlučio na ovaj napad on je objavio na Fejsbuku: „Pobuna insela već je započela! Srušićemo svakog Čada i Stejsi! Svi pozdravljamo vrhovnog gospodina Eliota Rodžera!“

Poruka Minasijana bila je kristalno jasna: ovo nasilje je bilo zamišljeno kao svojevrsno odavanje počasti Eliotu Rodžeru – masovnom ubici i svecu zaštitniku insela i njihove supkulture.

On je 2014. ubio šest ljudi i sebe na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari.

Rodžer je bio aktivan na forumima i društvenim mrežama gde je objavljivao mizogine video-zapise i objavio poveći manifest koji poziva na rušenje onoga što je on video kao feminističku dominaciju.

Pitanje koje postavljaju vodeći mediji je da li je pokret insela zaslužio da mu se prilazi iz terorističkog ugla, kao na primer u Kanadi, gde je već proglašen domaćom terorističkom pretnjom.

Ili im treba prići kroz prizmu mentalnog zdravlja?

Podaci ipak ukazuju da su inseli najnasilnija zajednica u manosferi i da su napadi njihovih članova odneli više od 54 života.

Na primer, sama policija je vodila razgovor sa Eliotom Rodžerom dva dana pred napad i utvrdila da je on „savršeno ljubazan i divan čovek“, dok je on u svom dnevniku pisao: „osvetiću se čovečanstvu“, obećavajući da će ubiti studente iz njegovog kampusa. Iz efekta koji je izazvao Rodžerov manifest, tvrdim da je u pitanju jasna ideologija, a ne samo puki psihički poremećaj.

Prepoznavanje sudbine odbačenosti

Uzimanje crne pilule presudno je za identitet insela, jer to znači prepoznavanje njihove sudbine odbačenosti kao trajnog i beznadežnog stanja.

Pristalice teorije crne pilule veruju da je izgled genetski određen i da žene biraju seksualne partnere isključivo na osnovu fizičkih karakteristika.

U velikom istraživanju sprovedenom na Univerzitetu u Vašingtonu, intervjuisani inseli se uglavnom žale na odbačenost od društva na osnovu izgleda, prihoda i nedostatka socijalnih veština.

Oko 40 odsto ispitanika reklo je da više nisu nevini ili fizički neprivlačni, ali da se, bez obzira na to, identifikuju kao inseli.

Uprkos velikom broju učesnika ove studije koji su se žalili na psihološke probleme i prisustvo autizma, samo 51 odsto je reklo da je pokušalo psihoterapiju.

Bilo kakva vrsta terapije se među insel zajednicom smatra nekorisnom jer ova supkultura bezrezervno prihvata kulturu žrtve i fatalizam.

Neki inseli podržavaju ideju nasilja kao osvete društvu, ali bez nade da će ta akcija dovesti do društvenih promena.

Iako mali broj insela koristi plastičnu hirurgiju, provodi sate u teretani ili pokušava da na neki drugi način poboljša svoje fizičke osobine, većina veruje da su takve strategije besmislene jer je glavni problem u postavci društva, a ne u pojedincu.

Lora Bejts uspešno skreće pažnju na to da se manosfera i njen sadržaj počinju širiti na mejnstrim internet forumima uključujući i Jutjub, čiji kanali ove vrste imaju na desetine miliona pregleda.

Jedan stručnjak s kojim je Bejts razgovarala uveren je da je otprilike 70 odsto mladića danas bilo izloženo ideologijama manosfere u nekom obliku. Generalno, manosfera je leglo za radikalizaciju mladih ljudi na internetu.

„Bela traka“ muškaraca i dečaka

Jedan od mogućih odgovora jeste organizacija Bela traka, osnovana davne 1991. u Kanadi.

Ona se od tada proširila u 60 zemalja, što je čini najvećim pokretom muškaraca i dečaka na svetu posvećenom zaustavljanju nasilja nad ženama.

Njihova strategija uključuje pomaganje pojedincima u preispitivanju sopstvenih stavova i ponašanja, a zatim podsticanje da budu dobri uzori za dečake, vršnjake i kolege.

Zgodno je spomenuti šta je rekao jedan njihov aktivista: „Naš neprijatelj nisu žene – to je uloga koju smo prisiljeni da igramo.“ Nakon brutalnog napada u Engleskoj ta poruka je aktuelnija nego ikada.

Autorka je spisateljica i komentatorka u oblasti kulture, politike i umetnosti