Mržnja, licemerje i ljudska prava

Centralna kancelarija Gestapoa za borbu protiv homoseksualnosti i abortusa koju je 1936. osnovao SS komandant Hajnrih Himler uhapsila je oko 100.000 muškaraca kao homoseksualce, od kojih je polovina osuđena. Neki su svoju kaznu služili u zatvorima, neki su nasilno kastrirani kao alternativa hapšenju, dok je na hiljade njih poslato u nacističke koncentracione logore.
Čuvari u zatvorima i logorima, ali i drugi zatvorenici brutalno su se ponašali prema muškarcima sa ružičastim trouglovima, koji su često bili žrtve okrutnih medicinskih eksperimenata čiji je cilj bio da ih vrate u heteroseksualce. Procenjuje se da je više od polovine ubijeno ili umrlo od bolesti i neuhranjenosti, ali patnje i poniženja nisu prestala za one koji su preživeli i doživeli oslobađanje iz nacističkih koncentracionih logora. Nisu bili priznati kao žrtve nacističkog progona, nisu dobili nadokanadu kao ostale žrtve drukčije seksualne orijentacije a neki od „gay“ muškaraca koji su oslobođeni iz koncentracionih logora bili su primorani da odsluže svoje kazne.
Šezdeset godina kasnije, niko se nije izvinio za ovakvo sramano ponašanje prema preživelim žrtvama koncentracionih logora. Zid predrasuda, diskriminacije i licemerja još uvek je tu, a Evropa je i dalje često tolerantnija prema homofobima nego njihovim žrtvama.
Iako je tačno da zahvaljujući radu Saveta Evrope više nećete završtiti u zatvoru zbog vaše seksualne orijentacije, u nekoliko evropskih zemalja postoji veliki je broj netolerantnih i nazadnih koji imaju slobodu da govore i ponašaju se prema svojim homofobičnim uverenjima bez ikakvog straha od sankcija vlasti. Sami zvaničnici – gradonačelnici, narodni poslanici, čak i ministri – vrlo često su prvi koji izražavaju i promovišu homofobične ideje i uverenja. Veliki broj pojedinaca koji imaju moralni autoritet odobravaju i čak podstiču mržnju prema homoseksualcima i lezbejkama, pokazujući žalostan nedostatak tolerancije koju propovedaju. Kao rezultat svega toga, u delovima Evrope homofobija raste a jako je malo vlada koje su spremne da brane ljudska prava gej muškaraca i lezbejki u drugim zemljama. Oni su manjina koja je ostavljena da se sama brani.
U Savetu Evrope ne govorimo našim državama članicama koliko daleko bi trebalo da idu u priznavanju prava gej i lezbejskih parova na brak ili usvajanje dece, zato što bi takvo produženje prava na evropskom nivou moralo imati konsenzus svih 47 zemalja članica. Međutim, kada je reč o zaštiti osnovnih prava i sloboda garantovanih u Evropskoj povelji o ljudskim pravima – koja zabranjuje diskriminaciju po bilo kojoj osnovi – ne može biti kompromisa i moramo braniti ta prava svom silom, sa ubeđenjem i istrajnošcu.
Pravno obavezujući standardi Saveta Evrope i sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava jesu jasna i nedvosmislena: oni koji diskriminišu homoseksualce i lezbejke ne samo da vređaju sećanja na žrtve nacističkog progona homoseksualaca već i krše zakon.
Žrtve diskriminacije imaju pravo da se žale Evropskom sudu za ljudska prava, ali to ne bi trebalo da bude poslednje sredstvo i jedini način da se zaštite ljudska prava i dostojanstvo homoseksualaca i lezbejki širom Evrope. Ono što zabrinjava jeste činjenica da ovakvo stanje stvari postoji u brojnim evropskim zemljama. Ako je pojedincima i institucijama koje imaju odgovornost da sprovode zakon dozvoljeno da promovišu netoleranciju, onda se ne dovode u pitanje samo ljudska prava homoseksualaca i lezbejki. Demokratija, ljudska prava i vladavina prava ne mogu da funkcionišu u društvu koje toleriše netrpeljivost, predrasude i mržnju. Ako nastavimo da ignorišemo ovaj problem, pitanje je vremena kada će krenuti provala oblaka homofobičnog nasilja. Moramo završiti i raskrstiti s licemerjem tišine i zaustaviti promovisanje homofobičnih stavova kao kulturnog ekscentrizma. Vreme je izviniti se za prošlost, a raditi za budućnost. Vreme je da Evropa snažno i jasno kaže – ne više i nikad više!