Muk institucija o Vučićevom poklonu za Putina

… jer Danas već gotovo tri nedelje nije dobio odgovore od relevantnih državnih institucija i organa, a javnost je ostala uskraćena za informacije o tome odakle dolazi ikona, koja je njena cena i prava vrednost, i da li je prošla sve neophodne procedure koje kao protokolarni poklon i umetničko delo treba da prođe.

Poznavaoci umetničkih dela nisu saglasni kada je realna vrednost te ikone u pitanju, i dok jedni tvrde da je u pitanju serijska proizvodnja iz ruskih radionica i shodno tome neznatne materijalne vrednosti, drugi opominju da stvaralaštvo ruskih ikonopisnih majstora s kraja 19. i početka 20. veka tek sada dobija na značaju u istraživačkim krugovima, a zavisno od istorijata i konteksta, svaka ikona može dostići ogromnu vrednost, i materijalnu ali i istorijsku i društvenu.

On što je kao sigurno potvrđeno iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture jeste da ova ikona nije prošla neophodnu proceduru u toj instituciji, odnosno dozvolu za iznošenje dela iz zemlje, a prema tvrdnjama Zavoda, ona nije zaštićeno kulturno dobro, što bi onemogućilo njeno poklanjanje.

Poznavaoci pravnih procedura pak tvrde da nije moguće da takva ikona ne spada u zaštićenu baštinu Srbije. Advokat Vladimir Horovic decidan je kada kaže da ta ikona, ako nije falsifikat, „mora da bude zaštićeno nacionalno blago“.

– Jednostavno nije moguće da ne bude tako. Ukoliko bi se radilo o ikoni koja ne predstavlja nacionalno blago, u tom slučaju je ona potpuno neregistrovana. Onda se postavlja pitanje njene autentičnosti i da li se radi o nekom falsifikatu danas sačinjenom, jasan je Horovic.

On navodi da je za sve slike, pa i za tu ikonu, potrebna posebna dozvola Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a zatim saglasnost autora ukoliko je živ ili njegovih naslednika.

– Najvažnije, prethodno mora da se prikaže kako je slika ili ikona postala vlasništvo Republike Srbije i da li je ikad to postala. Bez tih podataka, prethodno utvrđenih, dakle, ako nije vlasništvo RS, onda niko iz Republike Srbije ne može njome da raspolaže. Znači, prvo je pitanje čija je. Zatim se postavlja pitanje autorstva, ako je poznat autor, u tom slučaju je pitanje njega ili njegovih naslednika. Dakle, bez utvrđivanja tih podataka ne može se iznositi iz zemlje. Zatim se mora utvrditi da li se radi o slici koja predstavlja autorsko delo. Ako jeste, onda se prvo utvrdi vlasništvo, a taj ko dokaže da je vlasnik mora tražiti dozvolu i saglasnost za iznošenje. Takva je pravna procedura i redosled koji se mora  proći, navodi Horovic, čak i u slučajevima kada se umetničko delo ne otuđuje, već samo iznosi iz zemlje, zbog, primera radi, izložbe u inostranstvu. „To je vlasništvo države Srbije i ne može da sa tim radi ko šta hoće“, navodi Horovic.

Advokat Marko Nicović, bivši načelnik beogradske policije, ističe da je ikona, s obzirom da se nalazi u Srbiji, bez obzira na poreklo autora, sada vlasništvo države, što automatski znači da uživa zaštitu naše zemlje.

– Ekonomijom i bogatstvom jedne zemlje rukovodi država i odluku da se nešto što pripada kulturnom blagu iznese iz zemlje mora formalno da donese Vlada. Bilo da se ta ikona iznosi van granica zbog izložbe, prodaje na aukciji, poklanjanja, premeštanja u neki muzej. Primera radi, vi ne možete ni kamenčić iz Viminacijuma da iznesete ili date van zemlje ako nema odluke Vlade o tome. Svuda je zakon isti, postoje i Uneskova pravila koja se odnose na kulturnu baštinu neke zemlje, pa je i kod nas to polje uređeno Zakonom o zaštiti kulturne baštine kulturnog blaga jedne zemlje, koji se prvenstveno odnosi na delokrug rada Ministarstva kulture, navodi Nicović.

On dodaje da nije moguće da jedna ikona ne bude zaštićena kao kulturna vrednost, jer bi u suprotnom „to značilo da se radi o kopiji“.

– A kopija se ne poklanja nikada, posebno ne kao državnički pokolon. Sigurno neće Putin pokloniti „babušku“ sa pijace. Takav poklon mora da ima neku vrednost. Što je odnos država prijateljskiji, pokloni su skuplji i birani sa više uvažavanja, to je pravilo, zaključuje Nicović.

Međutim, kada je list Danas uputio detaljno obrazloženo pitanje Vladi i kabinetu premijerke, da li je zakonska procedura zaista takva da o svakom protokolarnom poklonu odluku mora da donese to telo, te da li je i ova ikona prošla istu proceduru, dobili smo nemušti odgovor u kome nam se „pojašnjava“ da smo pitanje poslali Vladi, koja nema veze sa predsednikom Republike, te da se za dalja pitanja javimo Službi za predstavke i projekte građana, iako smo se obratili upravo Kancelariji za saradnju sa medijima.

Podsetimo, odgovore nismo dobili ni iz kabineta predsednika ali ni iz nadležnog Ministarstva kulture.

Pored još nekoliko adresa na koje smo se obratili ne bi li razjasnili šta je zapravo zakonska obaveza i procedura kada se poklanjaju umetnička dela državnicima drugih zemalja, odgovor nam je stigao jedino iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, u kome stoji da ikona nije prošla neophodnu proceduru u kojoj je trebalo da predstavnicima naše vlasti izda dozvolu za izvoz i potvrdi da to umetničko delo nema status zaštićene kulturne vrednosti.

Gde je ikona nastala, odakle je došla, gde je čuvana, da li je kupljena ili je poklon, koja je njena materijalna ali i druga vrednost, otvorena su pitanja na koja javnost neće dobiti odgovore, a trebalo bi da ih ima.

Priča o „Isusu Svedržitelju“ na plastičan način ilustruje kako aktuelna vlast i inače komunicira sa medijima, posebno onim nezavisnim, koji ostaju uskraćeni, a sa njima i kompletna javnost, za ogroman broj najčešće bitnijih informacije od javnog značaja, iako imaju zakonsko pravo da ih saznaju, a državni organi obavezu da poreske obveznike obaveste o svakom svom koraku.

Pojedine odgovore mediji dobijaju jedino ako državne PR službe procene da treba da odgovore, ili nakon duge i mučne procedure pokretanja zvaničnog postupka kod Poverenika za informacije od javnog značaja, koje se često završavaju isto, odnosno različitim manipulisanjem, izbegavanjem ili otvorenim odbijanjem institucija da tražene podatke dostave.