Tanja Tomić: Multikulturalnost je bogatstvo, a ne hendikep društva

Veliki problem srpskog obrazovanja leži upravo u tome što su manjinske grupe, poput Roma, često skrajnute i kroz školovanje im se ne pruža ista šansa kao drugima. Dr Tanja Tomić je napornim radom uspela da se probije kroz tu diskriminacionu mrežu i da doktorira u Saseksu (Velika Britanija), a potom i da završi postdiplomske studije na Harvardu (SAD) na temu filozofije obrazovanja. Za Danas priča o izazovima sa kojima se susretala na svom putu obrazovanja, ali i tome na koji način se kroz srpski obrazovni sistem može suzbiti diskriminacija manjinskih grupa.

* Da li ste se tokom odrastanja i školovanja u Srbiji susretali sa diskriminacijom?

– Odrasla sam u Valjevu sa roditeljima i dva mlađa brata u skladnoj radničkoj porodici. Odrastajući u vreme Miloševića i hiperinflacije pored siromaštva morala sam da se borim sa predrasudama, niskim očekivanjima okoline zbog mog pola i etniciteta. Takvo okruženje sa konstantnim predrasudama nije bilo ohrabrujuće za moje ambicije koje su u tom trenutku bile samo dečija mašta. Naravno da sam doživljavala direktnu i indirektnu diskriminaciju, ali sam mislila da je to sastavni deo mog života. Analizirajući sopstvenu prošlost sada razumem da je to bila diskriminacija i naravno u tom periodu života mislila sam da nešto nije u redu sa mnom, jer sam se osećala neprihvaćenom ili prihvaćenom sa određenim limitacijama. Sada znam da sam bila primer i rasizma i klasizma, što je kao posledicu proizvelo mala očekivanja odnosno normalizaciju neočekivanja. S druge strane moja svetla boja kože sa kojom su se mogla poistovetiti određena deca, zaboravljajući ponekad moju etničku pripadnost, bio je tipičan slučaj pigmentokratije.

* Da li ste se susretali sa diskriminacijom tokom doktorskih studija u Velikoj Britaniji i kasnije na postdoktorskim u SAD na Harvardu?

– U Engleskoj postoji razlika između Roma koji su došli iz drugih zemalja i Roma, odnosno „Gypsis“ koji su iz Engleske. Tamo postoji i etnička grupa koja sebe naziva „Travellers“. Oni po etncitetu nisu Romi ali ih zbog nomadskog načina života svrstavaju u istu grupu. Grupa Gypsy, Roma, Travellers (GRT) je priznata zakonski u Engleskoj i većinom žive u kamp kućama. Govoreći da sam Romkinja, događalo se da me Englezi pitaju da li živim u kamp kućama, inače pežorativni naziv za Rome u Engleskoj je „pikey“ (u žargonskom prevodu na srpskom ima veoma negativno značenje „ulicari, jeftini lopovi, besciljni itd“). Ovaj izraz koristi se uglavnom u Velikoj Britaniji za označavanje ljudi koji pripadaju zajednici Traveller i u većini slučajeva nisu obrazovani, žive u Velikoj Britaniji i Irskoj. Pošto se nisam uklapala u njihovu sliku Roma, mene nisu tretirali sa takvom vrstom predrasude. Što se tiče Univerziteta Sussex, gde sam doktorirala i radila u istraživačkom centru za visoko obrazovanje, tu sam u nekim situacijama osećala vrlo sofiticiran način predrasude za koji mislim da se nije odnosio na moj etnicitet već je bio rezultat činjenice da nisam Engleskinja. Na Harvardu nisam osećala nikakve predrasude jer su u tom okruženju svi stranci i različitost je tamo privilegija. Na Centralnom evropskom univerzitetu nastanjenom nekada u Budimpešti a sada u Beču oseća se taj negativni stav prema Romima iako tamo postoji i romski program, dakle program napravljen za Rome koji u toj ustanovi zele da studiraju.

* Možete li da napravite poređenje o odnosu prema manjinama u SAD, Britaniji i Srbiji? Koje su sličnosti, a koje razlike?

– U sve tri zemlje koje ste spomenuli postoji rasizam i diskriminacija, samo zavisi o kojoj društvenoj klasi razgovaramo. To ne znači da u visokoj ili intelektualnoj klasi rasizam ne postoji, naravno da postoji samo što se u Engleskoj ova pojava “promoviše“ skriveno i sofisticirano jer je zakon vrlo striktan, a kazne za rasnu netoleranciju su ogromne. Za razliku od Engleza kod nas je sve “transparentnije“ bez obzira koja klasa je u pitanju. Taj negativni narativ smo mogli čuti i ovih dana putem nekih medija, pa je ispalo da je imanentni deo romske kulture i tradicije narkomanija! Nažalost ovde se rasizam ispoljava brutalnije i očgledno nije kažnjivo bez obzira na usvojeni Antidiskriminacioni zakon.

* Koliko je kod nas prisutna prikrivena diskriminacija, koja nije otvorena, a istovremeno nije lako dokaziva? (kada na primer neko ne napreduje na poslu uprkos kvalifikacijama koje ima…)

– Skrivena diskriminacija je najteži oblik diskriminacije i nju je izuzetno teško dokazati a boriti se protiv toga je još teže ako je još u sve to uključena i poziciona moć. Ovakva vrsta diskriminacije je najopasnija u okvirima školskih ustanova, kada nastavno osoblje prenosi sopstvene predrasude na decu koja još nisu u stanju da prepoznaju rasizam, predrasude, diskriminaciju već izvrše transfer odgovornosti na sebe ili internalizuju takvo negativno ponašanje tražeći krivca u sebi. To kasnije ima velike posledice po decu pri odluci da li nastaviti dalje obrazovanje jer su već “ubeđeni“ da nisu dovoljno dobri i pametni. Ovaj fenomen se zove internalizovana opresija.

* Doktorirali ste na „filozofiji obrazovanja“. Šta bi po vama u Srbiji bilo rešenje za masovnije visoko obrazovanje Roma? Da li su to možda kvote za upis u srednjim školama i na fakultetima ili bi mogli da se primene neki drugi mehanizmi?

– Da, magistrirala sam a potom i doktorirala filozofiju obrazovanja i mislim da obrazovani sistem u Srbiji treba da se fokusira na unapređenje kvaliteta obrazovanja nastavnika kao i na kreiranje kriterijuma za akreditaciju, razvoj smernica za koncepciju i trajanje školske prakse koja bi trebala da bude intenzivnija i zastupljenija više nego teorijska nastava. Nakon toga bi sledilo polaganje nacionalnog ispita za sticanje kvalifikacija nastavnika. Nije dovoljno da neko završi matematički fakultet i da bude nastavnik matematike bez da je istreniran/a da radi u osnovnoj i srednjoj školi. Fakultet u određenoj oblasti bez nastavničke obuke i položenog nacionalnog ispita (u Engleskoj se ta obuka zove Postgraduate Certificate in Education (PGCE), koja traje godinu dana) nije dovoljan da bi nastavnik stekao veštine prenošenja znanja i određivanja pojedinačnih potreba dece. Dodatno, ono što je veoma važno je da su nastavnici ključni u razvijanju senzibiliteta za različitosti na bilo kom osnovu. Zbog toga je važno da prethodno nastavnici budu istrenirani za podučavanje u multikulturalnim sredinama bez predrasuda. Multikulturalnost je bogatsvo jednog društva a ne hendikep istog. Na taj način deca treba da nauče kako da budu svoji i orginalni a ne da kopiraju većinske narative kako bi bili prihavćeni. Ako su sva deca ista rezultat je ponavlajnje jednog istog načina ponašanja i znanja.

* Utisak je da je u vreme SFRJ diskriminašija Roma bila manja nego danas, odnosno da je devedestih postala izražena i da se do danas nažalost nije smanjila. Kakav je Vaš stav o tome?

– U SFRJ je funkcionisala ideja jednakosti utemeljena na komunističkoj ideologiji ali i tada su Romi pa i Albanci bili građani drugog reda. Posle raspada Jugoslavija nacionalizam je doživeo svoju renesansu, što je povećalo diskriminaciju prema Romima.

* Mnogi ljudi u Srbiji čak i nesvesno diskriminišu manjine, kroz šale i na druge načine, a bez percepcije da to nekoga može omalovažiti. Koliko je u tome ključno obrazovanje, a koliko kućno vaspitanje, pa i mentalitet jednog naroda?

– Kao što sam već ranije pomenula, ključna reč je senzibilitet na kome bi trebalo konstantno raditi u školama a pre svega toga osnove znanja i vaspitanja nosimo od kuće, takozvani kulturalni kapital (cultural capital), što je ključno za poboljšanje razbijanja stereotipa u društvu. Tako da je važno raditi i sa roditeljima a ne samo sa decom na temi senzibilizacije prema različitostima bilo koje vrste.