„Muškarac ženu gleda kao nekad konja i pušku“: Sagovornice Danasa o izveštavanju medija o nasilju i femicidu upotrebom vatrenog oružja

Posle ratova devedesetih, huškanja od strane političara koji i dan danas zauzimaju najviše pozicije vlasti, i slanja muškaraca na ratišta sa kojih su se vraćali sa post-ratnim sindromima, posledičnom agresijom i spremnošću na nasilje, ali i sa komadima vatrenog oružja koje potom nikada nisu legalizovali, okolnost je koja je uslovila da se posedovanje i upotreba takvog oružja prebaci sa „kolena na koleno“, na takozvane mlađe generacije. Te je porodično nasilje upotrebom vatrenog oružja postalo podjednako učestala pojava kao i pre decenije.

Žrtve su, međutim, kao i tada, tako i danas, u najvećoj meri one najranjivije kategorije našeg društva – žene.

Da li nasilnik poseduje oružje ključno je pitanje

– Kada se radi procena rizika od femicida, jedan od najviše pozicioniranih faktora jeste da li nasilnik poseduje oružje. Ono ne mora nužno da bude vatreno, ali, imamo jedan paradoks: kada, naprimer. mi, novinarke i novinari, prijavimo policiji ugrožavanje sigurnosti, prvo što policija uradi jeste kompletan pretres stana onog ko nam preti, baš zbog provere da li poseduje vatreno oružje. Kada žena prijavi nasilje, taj pretres se ne događa, odnosno, nije deo standardne procedure – kaže za Danas Jovana Gligorijević, novinarka Vremena, iz novinarske profesije jedna od najspovećenijih za zaštitu i prevenciju nasilja nad ženama.

Kako dodaje, to pokazuje da u sistemu nema ni minimuma promišljanja prirode krivičnih dela: zaista nije toliko teško povezati da krivično delo “ugrožavanje sigurnosti” i krivično delo iz grupe partnersko-porodičnog nasilja imaju preklapanja.

– “Novinarke protiv nasilja” su prošle godine proširile za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama i, između ostalog, unele smo dopune koje se odnose na upotrebu vatrenog oružja. Preporuka medijima je da uključe teme poput: informisanja o rizicima i posledicama zloupotrebe oružja, je potencijal za višestruka i masovna ubistva, proširenja izveštavanja ne samo na slučajeve kada je iz oružja pucano, već i kada se koristi za zastrašivanje i pretnje, odnosa između mržnje prema ženama i učešća u ratovima, mere prema pripadnicima državnih organa koji po službenoj dužnosti nose oružje… Ima još i smernice su javno dostupne – kaže naša sagovornica.

U proteklih nekoliko godina, napominje, imali dva slučaja femicida i samoubistva, koje su počinili policajci pod suspenzijom.

– Mislim da je ovo jako važno za institucije: njima je oduzeto službeno, ali ne i privatno oružje u oba slučaja, iako je u oba slučaja do suspenzije došlo zbog ranije prijave nasilja. Tu policija mora da primeni mehanizme oduzimanja svega, privatnog i službenog. Odnos sistema prema oružju je ležeran, usled patrijarhalnih uverenja. Ali, podsećam da je glavni uzrok nasilja i femicida to što muškarac ženu gleda kao vlasništvo, baš kao nekad konja i pušku – zaključuje Jovana Gligorijević.

Pol žrtve je itekako važan

Prema rečima redovne profesorke u penziji na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Dubravke Valić Nedeljković, u Srbiji se dve organizacije sa posebnom pažnjom i odgovornošću bave ovom temom Autonomni ženski centrar i Novinarke protiv nasilja nad ženama.

– Izveštaji obe organizacije su kredibilni ali su uglavnom zasnovani na medijskom izveštavanju koje je uvek manje, ili više, manjkavo bez obzira o kom tipu medija je reč. Tačno je da su mediji istoričarima uvek bili jedan od važnih izvora informacija, ali je bitan oprez i svaku informaciju sagledati u kontekstu cilja izveštavanja svakog medija u odnosu na njegovu uređivačku politiku. Što je tema kontroverznija, više je šanse da bude obrađena na jako puno načina među kojima su i senzacionalistički, manipulativan, dezinformacijski. Čak i tako da se uz sve činjenice dodaju još i lažne u nedostatku pravih informacija, odnosno da je reč o iskrivljenom novinarskom fokusu u posmatranju događaja – kaže naša sagovornica.

Podsetimo, napominje, na primer na letošnji događaj na Cetinju kada je vlasnik kuće ubio podstanarku i njenu decu.

– Pojedini mediji u Srbiji su akcenat stavili na to gde se sve dogodilo i uklopili ga tako, na veoma prikriven način, u anticrnogorsku, uslovno rečeno, kampanju, Drugi su se bavili pitanjem čiji metak je usmrtio napadača, da li je to bio građanin koji je priskočio u pomoć ili policija? Neki mediji su se bavili samom ličnošću osobe koja je izvršila ovaj strašni zločin, neki hronologijom ubistva, a neki suprugom ubijene žene, bilo je i onih koji su izveštavali o Cetinjanima i kako su oni “doživeli” tragediju….i sada je pitanje koji od navedenh je ispravan način izveštavanja i naravno da je na to odgovor u ovako komplikovanoj situaciji pretško dati. Ovakvi događaji, istini za volju, uvek su u središtu novinarske pažnje bez obzira gde su se dogodili po onom novinarskom pravilu gde god su ugroženi ljudski životi to su događaji za naslovnu stranu. Vrlo retko se smeštaju u “rodni kontekst”, i auditorijum je spreman da ih tumači na “egalistićki način” – ubistvo je ubistvo i nije važan pol žrtve. Jeste i te kako važan! i tu su mediji propustili da proaktivnim delovanjem igraju jednu jako bitnu ulogu, onu edukativnu, stalno objašnjavajući u čemu je suština, kako je prepoznati i sprečiti – kaže Dubravka Valić Nedeljković.

Nije moguće precizno utvrditi koliko je žena ubijeno

Prema polugodišnjem izveštaju Automnog ženskog centra u Beogradu „u periodu od 1. januara do 30. jun 2022. godine na osnovu medijskog izveštavanja zabeležno je ukupno 17 ubistava žena: od čega 12 slučajeva ubistava u porodično-partnerskom kontekstu i pet slučajeva ubistava izvan porodično-partnerskog konteksta.

– Medijski izveštaji i dalje predstavljaju jedini javno dostupan izvor informacija, a dodatno se one prikupljaju od institucija u sistemu zaštite žena od nasilja. Nije moguće precizno utvrditi koliko je žena ubijeno budući da možda ne dospeju svi slučajevi u medije, kao i da se ne može ustanoviti koliko žena umre od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja. (…) U medijima nema izveštaja o ubistvima lezbejki, ni izveštaja o ubistvima žena izbeglica, dok se tek ponekad nađe vest o ubistvu žene u prostituciji, te ovi oblici femicida ostaju potpuno nevidljivi.” Trebalo bi dodati da je za deset godina (2010-2020) ubijeno više od 300 žena. Dakle ovaj citat iz izveštaja Autonomnog ženskog centra potvrđuje sve napred rečeno s tim da nije sam izveštaj manjkav već da su mediji propustili što-šta – kaže sagovornica Danasa.

„Neobičnost“ osoba bez oružja

Prema njenim rečima, oružja na Balkanu je uvek bilo, a i biće ga na žalost, uprkos vrlo jasnim i strogim zakonskim odredbama.

– Tome su, naravno, još i doprineli ratovi devedesetih kada je oružje kružilo bez kontrole Zapadnim Balkanom. Istovremeno nemojmo se zavaravati bilo ga je i ranije pre devedesetih, i te koliko. Sećam se da sam se najviše uplašila u životu na jednoj svadbi u mirnoj varošici kraj Novog Sada kada su sva mladina braća i muški deo rodbine pucala iz svih raspoloživih sredstava od istorijskih do sasvim modernih primeraka. Kada je majka zakukala da ne pucaju u plafon jer su tu instalacije, oni su okrenuli oružje u pod i nastavila se prava kanonada – objšnjava Dubravka Valiić Nedeljković.

Osobe bez oružja su, kako kaže, tada viđene kao u najmanju ruku “vrlo neobične”.

– Ne znam kako niko nije povređen. Dakle to vam je jedan prototipičan isečak iz naše svakodnevice i sigurna sam da većina ima slična iskustva. Uostalom opšte mišljenje je da je “pištolj koji si prijavio državno vlasništvo, a neprijavljeni je samo tvoj”. Zaključak se nameće, a rezultat je da neprijavljenog oružja na Balkanu ima ako ne koliko i prijavljenog a ono mnogo više, a takvo se lakše i poteže. Tradicionalistički patrijarhat uči mušku decu da pucaju čim prohodaju, ali to je uslovljeno i istorijskim kontekstom Balkana, geografskim područjem, nasleđem – smatra naša sagovornica.

Najvažanije je ono što je prethodilo samom činu ubista

Ističe da mediji retko u izveštavanju o ovakvim porodičnim dramama daju širi kontekst celog događaja, zadržavaju se na faktografiji uz sad različite dodatke u zavisnosti od uređivačke politike i novinarskog umeća.

– U suštini najvažanije je ono što je prethodilo samom činu i uvek je osnovno pitanje kako i ko je to mogao da spreči? A, na to pitanje auditorijum najređe dobija odgovor, a odgovor je uvek upozorenje za budućnost. To izostaje. U svakom slučaju, na žalost, nakon gotovo 30 godina rada u novinarstvu i još toliko u istraživanju medija, mogu samo da iskažem svoje lično mišljenje a to je da izveštavanje o nasilju u porodici i femicidu je na Zapadnom Balkanu još uvek tema koja se tretira uglavnom kao deo “crne hronike”, a ne pojave u društvu koja je od javnog interesa i kojom se svi moramo baviti sa podjednakom pažnjom i država, i lokalna zajednica i porodica i nevladine organizacije i mediji i nauka i obrazovanje… a ne bavimo se i u tome je suština – zaključuje Dubravka Valić Nedeljković.