Muškarci nisu dužni da štite žene

Sa stanovišta rodne ravnopravnosti, žene, koje čine polovinu svetske populacije, moraju biti uključene u sve sfere javnog života i rada, pa i u tradicionalno muške kakve su vojska i policija.

– Žene su jako važne u mirovnim misijama, prvenstveno zbog toga što one najbolje mogu razumeti i sprečiti seksualno nasilje u toku rata i pomoći preživelima – kaže za Danas Gordana Subotić, doktorantkinja Škole društvenih i političkih nauka Univerziteta u Melburnu, i koautorka izveštaja Dostignuća u primeni Rezolucije 1325 „Žene, mir, bezbednost“. Prema nekim istraživanjima, navodi Subotić, od 39 aktivnih konflikata koji su zaključeni mirovnim pregovorima, 31 se ponovio i to svi oni u čije mirovne procese žene nisu bile uključene.

– Pogledajmo samo kod nas na Balkanu, žene nisu bile uključene u mirovnim pregovorima, nijedan sporazum koji je zaključen nije imao rodnu dimenziju, dok žene čine većinu izbeglih i raseljenih, većinu u mirovnim pokretima, kao i većinu žrtava seksualnog i rodno zasnovanog nasilja – ističe Subotić. Ona napominje da ratovi različito utiču na žene i muškarce upravo zbog nejednakog odnosa moći, i da je stoga žensko iskustvo u ovom domenu veoma važno.

– Feministkinje koje su gurale usvajanje Rezolucije 1325 nisu zamišljale samo promenu sektora bezbednosti i povećanje broja žena, već i promenu društvenog sistema. Nažalost, države i dalje vide učešće žena samo kao broj, a ne kao šansu za promenu sistema i drugačije viđenje bezbednosti – kaže Subotić.

Međutim, teško je uvesti promene sa rodnom perspektivom u sistem koji su konstituisali muškarci i koji nije prilagođen ženama, jer je postavljen na tradicionalnim rodnim ulogama.

– Celo to okruženje ne podržava žene da se bave bezbednošću. Kada žena zauzme neku važnu poziciju, ljudi se najčešće pitaju otkud ona tu i da li je sposobna da obavlja tu funkciju. Mišljenja tog tipa su, nažalost, više rezervisana za žene nego za muškarce – kaže Subotić i podseća da je Srbija i dalje patrijarhalna, „koliko god se naši zvaničnici trudili da je predstave kao modernu državu“. Dobar je primer, kako objašnjava, postavljanje žene, uz to i lezbejke, na mesto premijerke, što je najpre propraćeno uvredama, seksizmima, preispitivanjem njene sposobnosti, da bi najednom postala „normalna žena, profesionalka“ jer je odluka o njenom imenovanju došla od moćnog muškarca.

– Žene u oblasti bezbednosti dolaze na visoke pozicije najčešće odlukom nekog muškarca ili stranke kojoj moraju biti verne, inače će biti sklonjene sa tog mesta – kaže ona.

Za samostalan napredak u karijeri pred ženom su brojne prepreke. Jedna od njih je stakleni plafon, ograničenja za žene da dođu do rukovodećih mesta bez obzira na kvalifikacije. Takođe treba imati u vidu da žene doskoro nisu imale mogućnost da se školuju na Vojnoj akademiji, što je, kako objašnjava Subotić, nejednakost u startu i ujedno razlog što u Srbiji još uvek nema generalica.

O tome koliko su žene u vojsci i policiji same pod uticajem tradicionalnih rodnih uloga, Subotić kaže da je od njih teško pobeći.

– Mi imamo ukorenjene zamišljene predstave o tome kako bi žene a kako muškarci trebalo da se ponašaju i kakva prava im iz toga proizilaze. Moramo da shvatimo da žene nisu dužne ni da rađaju, ni da kuvaju, ni da peglaju zato što su žene, kao što ni muškarci nisu dužni da štite žene i da ih izdržavaju. Treba raditi na razbijanju rodnih uloga, i važno je da muškarci shvate da rušenjem patrijarhata oni nisu na gubitku, već naprotiv, jer se od njih neće očekivati da budu svemogući zaštitnici – ističe naša sagovornica.

Feministička teoretičarka Sintija Enlo je dosta dobro opisala američki militaristički sistem, koji se, smatra naša sagovornica, ne razlikuje od srpskog, i načine na koje je on koristio žene kao pratiteljke vojnih baza, camp followers, kako ih naziva, žene kao supruge, pratiteljke muškaraca, čuvarke domova, mašine za rađanje dece, prostitutke u bordelima, liberty and comfort women (žene za utehu).

– Sada kada je došlo vreme da se ovo promeni, ne sme se zaboraviti istorija i iskustvo svih tih žena. Orodnjavanje vojske i sektora bezbednosti treba da doprinese iskorenjivanju ovakve prakse zloupotrebe žena. Važno je promeniti strukture – kaže Gordana Subotić.

Koliko su onda u takvom sistemu muškarci spremni da prihvate svoje koleginice kao ravnopravne i jednako profesionalne, a ne samo kao žene kojima treba ispuniti kvote. Subotić kaže da ima muškaraca koji dosta pomažu u promeni sistema bezbednosti i primeni Rezolucije 1325, koji se „nažalost mogu prebrojati na prste“, ali ih je „važno spomenuti, zahvaliti im se na podršci i zadržati ih kao saveznike“.

Ideja nije da žene ubijaju u ratu

Savet bezbednosti UN je 2000. godine doneo Rezoluciju 1325 „Žene, mir, bezbednost“ i to je prvi put da se na tako visokom nivou zagovara uključivanje žena u mirovne procese.

– Muškarci nisu rođeni za rat, oni vojnicima postaju, rekla je filozofkinja Sara Rudik. Ništa ne dobijamo ni time što žene šaljemo u rat. Zamisao feministkinja koje su zagovarale usvajanje Rezolucije 1325 jeste da se militaristički sistem razvodni, razbije, na jedan subverzivan način, da se bezbednost vidi i razume iz ženskog iskustva. Ideja nije bila da žene postanu deo nasilnog militarističkog sistema i da idu u rat da ubijaju i siluju. Na tim edukacijama se takođe mora raditi, jer jako malo država shvata zašto je u stvari Rezolucija 1325 usvojena i kako bi je trebalo sprovoditi – kaže Gordana Subotić.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.