Mutti u Srbiji

Zato je odgovor koji je Tadić u četvrtak poslao svojoj sagovornici – da nema ništa od njenog zahteva za ukidanje tzv. paralelnih institucija na severu Kosova – došao pomalo neočekivano. Da li brzo ili brzopleto, to je posebno pitanje, ali s obzirom na okolnosti računalo se da će se još malo meriti. Međutim, nije. Na nešto što je opisano da je bilo teško kao olovo reagovalo se kao na nešto lakše od muve.

Mi sad možemo filozofski zaključiti da je Tadić na ljutu ranu stavio ljutu travu, ili da je na šok-terapiju nemačke kancelarke odgovorio istovetnom, svojom. Ali, stanje je stvari takvo da se iz Beograda u četvrtak nije čulo ništa što se nije znalo već u utorak. Postoje, uostalom, svedoci. Merkelova – za razliku od mnogih svetskih lidera – ne voli razgovore u četiri oka. U utorak je pored kancelarke, tako, sedeo mozak njenih spoljnopolitičkih operacija Kristof Hojzgen, a pored Tadića arhitekta njegove politike zaokreta Jovan Ratković. Hojzgen je, dok je kancelarka pre početka oficijelnog programa držala sastanak sa Ružicom Đinđić, već od osam i petnaest ujutru konferisao sa jednim Tadićevim ministrom, na zahtev srpske strane, da se pokuša napraviti atmosfera za manje tvrdu diskusiju na najvišem nivou. Znalo se, naime, za često brutalnu direktnost Merkelove. Političarka koja nije upamćena ni po jednom govoru, legendarna je po takvim svojim izjavama. (Kako se usuđuješ to da radiš, tako ona u telefon govori čak i svojim visokim stranim sagovornicima). Jeste da joj ceo Berlin tepa Mutti, ali više misli na gospodaricu nego na majčicu. Trebalo je, dakle, nekako izbeći situaciju da ona poruku koju ima, saopšti na taj, njen način. Savetnik Hojzgen možda nije bio najpodesnija osoba sa kojom je trebalo probati: ovaj česti junak Vikiliksovih storija, naime, vrlo je verovatni kreator ovog novog nemačkog koncepta za Kosovo. Uglavnom, dakle, nije se uspelo. Merkelova tokom razgovora – koji su konsekutivni prevodioci dodatno traumatizovali – nije htela ni za šta čuti, čak ni za neke Tadićeve kompromisne ideje, date inače pažljivo, i izdaleka. Kako su divni srpskom predsedniku morali izgledati američki sagovornici Bajden i Klintonova: „slažeš se da se ne slažeš“, i ideš dalje. Toga ovde nije bilo. U stvari, ličilo je, u dramatičnoj meri, na Holbrukove razgovore sa Miloševićem. U tome smislu, ton, pa i sadržina posete Merkelove bili su pomalo demode. Još kad je na konferenciji za štampu uprla prstom u sat i prekinula je, protivno nameri domaćina da se omogući jedno dodatno novinarsko pitanje! Nisu na srpskoj strani bebice, daleko od toga, ali zaradili su malo sažaljenja.

Na nemačkoj se strani, nema sumnje, neka promena u stavu Beograda ipak očekivala. Ali, u srpskom ne koje je saopšteno u četvrtak ostalo se na pozicijama na kojima se interno bilo i četrdeset i osam sati ranije. Za vreme ručka (kojem je, uzgred, nedostajalo stila – tuna u Beogradu!) Tadić je svoju gošću pomalo patetično upozorio na to da Srbija drži jednako čvrsto i do svog da i do svog ne, dajući, tako, jasno do znanja da neće prihvatiti postavljeni uslov. Merkelovoj, pak, izgleda nije bilo mnogo stalo do ubeđivanja: zadovoljila se učiteljskom napomenom o tome da političari pokazuju svoju inteligenciju time što nalaze rešenja i za najveće izazove. Završilo se, dakle, tako kao da razgovora nije ni bilo. Pa da li je onda nemačka kancelarka za to morala potezati na put? Grublji odgovor bi glasio: naravno, ne. Moglo se sve to javiti i iz Berlina. Ali, očigledna korist ipak je u tome što su stvari postale kristalno jasne. Još od prošle zime iz Nemačke stižu pripomene o tome da bi Kosovo moglo biti uslov Srbiji za EU. Parlamentarce koji su o tome ovde govorili koliko letos da i ne spominjemo. Vestervele je otišao najdalje, najpre onim nedavnim prepotentnim manifestom sa Hejgom, a potom, pre dve sedmice, i svojim porukama iz Prištine koje su bile neprijatne za uho Beograda. Hteo je on doći i k nama, ali ga Andrićev venac nije hteo: ne samo da bi se tu obreo na petnaest dana pre svoje kancelarke nego i njegov autoritet „nije ovde na visini“. Svejedno, javio se Jeremiću i telefonom mu u konstruktivnom tonu prepričao kako stoje stvari, sa nemačke tačke gledišta. Umesto signala i mutnih nagoveštaja, dakle, bilo je jasno da će se tražiti dodatni uslovi, i to baš u vezi sa Kosovom. Kancelarkini saradnici za istim ručkom svojim su srpskim partnerima nimalo diskretno prenosili da u slučaju odbijanja ni kandidatura nije izvesna.

Tako je Tadić prekjuče izašao da obavesti naciju da ove godine možda nema ništa od Evrope. Navikla na loše vesti, javnost reaguje tupo. Evropska perspektiva Srbije jedna je dimenzija svega ovoga. Podeljena domaća scena, pogoršanje odnosa u regionu, potencijalna zaoštravanja i sukobi na samom Kosovu, sve se to odjednom vratilo u igru: brzo se naoblačilo. Depresija koja je predsednika Srbije bila ophrvala u sredu nekako je odagnata dan kasnije. Uz korpu koja je data Merkelovoj zadržana je aktivistička pozicija, te nada da bi se još uvek nešto moglo i sa ovako naoštrenim Berlinom. Merkelova nije rekla kad da se sklone paralelne institucije, Euleks nije problem, dijalog sa Prištinom takođe, priznanje Kosova od strane Srbije, najzad, nije ni spomenuto. Tadić živi u uverenju da onaj dijalog iz Siv-a – kakav god – može biti nastavljen. Hajde da vidimo. Možda se Beograd, naime, kasno setio Nemačke. Ko onda može da pomogne? Nema jake adrese. Putin? Deluje humorno, zar ne. Fratini? Bilt? Možda ipak Sarkozi, na koga je izgubljeno onoliko vremena i energije. Ako ništa, mogao bi ga motivisati metro u Beogradu. I tu bi se knjiga izgleda zaklopila. Vreme neće biti saveznik jer je na terenu puno nervoze. Teško je verovati da je cilj ovog nemačkog uslovljavanja guranje Srbije u novu izolaciju i ludilo. Ali, kad nije to, šta je? Nemačkoj kao ključnom akteru današnje Evrope stalo je svakako do stabilnog Balkana; ok, pak način na koji se to želi postići nije nebitan. Odavno više nije pitanje to kako da se Kosovo odvoji od Srbije, nego kako da se Srbija odvoji od Kosova. Strpljiviji političar sa Zapada to bi mogao da pročita i sa Tadićevih usta. Ljudima treba dati vremena da sahrane svoje mrtve ideje, pisao je ne tako davno jedan mudri političar. Ako Nemačka to naknadno bude razumela, stvari bi mogle da uzmu bolji pravac od ovoga – zabrinjavajućeg – koji su sad dobile.