Muzika mi je sve

Umetnički i životni put Gorana Dimeta su specifični, baš kao i njegov glas i pevačko opredeljenje. Ne krije da ga, za razliku od većine ovdašnjih pevača, opera, bar beogradska, nikada nije privlačila. Njegovom senzibilitetu više odgovaraju koncetni nastupi. Sam oči u oči sa publikom, u simbiozi sa pijanistom Ivanom Jovanovićem najbolje se oseća. Iako je nižu muzičku školu završio za četri godine dugo nije mogao da prepozna svoj pravi poziv. Najpre je studirao ekonomiju, uspešno davao ispite, da bi se potom oprobao kao glumac. A onda je zapevao u jednoj pozorisnoj predstavi i nikada nije prestao.

-Shvatio sam da sam negde imao tu potisnutu želju, a da je gluma bila put da je otkrijem. Kao dete sam dobijao komplimente da imam lep glas, da sam muzikalan, da imam talenta… Shvatio sam da pevanje ne treba da ostane samo moj san i potrudio sam se da ga ostvarim. Školovao sam se u Italiji, privatno, a po povratku u Beograd nastavio da se usavršavam, kaže umetnik koji je Beograd osvojio izvođenjem napolitanskih pesama.

Na pitanje zašto se odlučio za napolitanske pesme kaže da je sigurno školovanje u Italiji učinilo svoje – otkrio je muziku koja je njemu blisaka.

-Posle nekoliko koncerata u kojima sam pevao klasičan program, usledili su koncerti napolitanskih pesama, koji su osvojili i publiku i kritiku. Napolitanske pesme su, inače, sastavni deo repertoara operskih pevača, pogotovu nas tenora. Moj afinitet prema napolitanskoj muzici je verovatno posledica i činjenice da poznajem napolitanski dijalekt. Pošto sam se upustio u avanturu da držim solističke koncerte onda sam morao da budem vrlo pažljiv oko toga šta ću uzeti kao svoj program da bih zadovoljio i komercijalnu i umetničku stranu, a da pri tom budem sasvim samouveren. Napolitanske pesme dozvoljavaju takvu organizaciju repertoara da vi možete ceo koncert da izvučete sami, sa jednom pauzom. Vremenom se ta priča o napolitanskim pesmama pretočila u italijansku pesmu. Sada sam se posvetio promociji jednog potpuno novog programa. Rečje o pesmama Frančeska Paola Tostija, koji je je verovatno jedan od najizvođenijih kompozitora koji nije pisao opere. Program se sastoji od 14 pesama na italijanskom, tekstove su pisali italijanski pesnici i to je zaista nešto posebno, otkriva Goran Dime.

Smatra da je za umetnika takođe važna kondicija glasa. Mada, kaže kroz smeh, ako ste u losoj fizičkoj formi, onda ne može ni glas da vas izvuče. Pevačstalno mora da prolazi svoj repertoar. I posle toliko godina Goran Dime i danas ide na časove kod svoje profesorke Olivere Jovanovićtri puta nedeljno, jer želi spreman da uđe u najzrelije i najsjanije godine za jednog tenora. Pevanje poredi sa sportom. „Čim ne pevate određeno vreme vama kondicija opada i potreban je izvestan period da se vratite u formu“.

Život solo pevača nešto je „ograničeniji“ od života drugih umetnika. Na pitanje da li se pridržava strogih načela zdravog života odgovara:

-To je individualna stvar. U istoriji muzike postoji priča za Di Stefana i Del Monaka, dva vrhunska tenora koji su u isto vreme bili i konkurencija. Di Stefano je noći provodio u kockarnici, sutradan je imao predstavu, a Del Monako nije govorio tri dana, nego je samo pisao ceduljice. Ja, na žalost, pripadam grupi bližoj Del Monaku. Nije baš da pišem po papirićima, ali sam većpronašao svoj bioritam i bitno mi je da vodim računa o sebi, jer sam jako osetljiv. Tu su, naravno, varijante sa dimom, glasnim govorom i nespavanjem potpuno isključene. Ipak, valjda je normalno da vodimo zdrav život bez obzira na glasne zice, priča Goran Dime.

U životu i karijeri dragocena mu je podrška supruge. Kada je počinjao da se školuje i da se bavi pevanjem verovali su da će prve godine biti najteže i da će težak period biti brzo iza njih. Međutim, ispostavilo se da se do velike slave ne dolazi lako, a još teže do velikog bogatstva. Supruga Duda je učestvovala aktivno u njegovoj dosadašnjoj karijeri na različite načine. Tako je budući da i sama ima umetničkog talenta pomagala u dizajnerskom delu posla: izradi njegovog veb sajta www.gorandime.com, i drugih promotivnih materijala.

-Slobodno mogu reći da je to njeno delo koliko i mog dizajnera Ivana Radosavljevića. Njoj zaista dugujem veliku zahvalnost. Velika je stvar u životu da imate podršku od svojih bližnjih. Zbog velikog broja ljudi koji učestvuju u tržišnom takmičenju bitno je da budete posebni u toj priči. Ja prvenstveno računam na svoju muzikalnost i na specifičnu boju glasa. Ali i taj veb sajt i ceo moj vizuelni identitet je pokušaj da budem svoj. Jer za mene je muzika zaista najvaznija stvar u životu. Sve drugo, što je van tih sat vremena pevanja, meni je manje značajno i ima potpuno drugu konotaciju, kategoričan je naš sagovornik.

Nekoliko godina je proveo tražeći sebe. Istraživao je kako će se najbolje osećati i kako će izgledati na sceni. Trebalo mu je vremena da shvati da, uprkos tome što je u zrelim godinama, ne može da stavi kravatu jer je sa njom kada se vidi u ogledalu sam sebi smešan. Zato je za svoje nastupe izabrao manje oficijelna, ali soficistirana odela. U fraku nije još nastupao zato što polaže na to da sve što kupuje od garderobe do cipela mora da bude vrhunski, a dobri frakovi, kaže, koštaju koliko i jedan novi „jugo“. Frak će verovatno doživeti premijeru u Roj Tomson holu, koji je Sava centar Toronta, na koncertu koji planira 2010. godine.

Dime je, u stvari, nadimak umetnika koji plenim svojim raskošnim tenorom.

-Imao sam problema sa prezimenom. Svoje prezime Tpreski ne koristim u javne svrhe. Jedanput sam Trpevski, drugi put Treski, Trpčeski, hiljade varijanti, a da ne pričam u inostranstvu. Tako sam jednostavno i sebi i drugima skratio muke. Pošto je moj nadimak Dime, bilo mi je najlogičnije da mi nadimak bude umetničko ime, objašnjava Goran Dime.

O tome šta sluša u trenucima odmora kaže: „Najčešće ne slušam ništa, jer me muzika strahovito uzbuđuje. Volim da slušam velike pevače koje cenim. Meni je Stivi Vonder bio otkrovenje u muzici i uvek sam voleo pevače koji su žešći solisti: Džordža Majkla, Fredija Merkjurija… To je neki moj muzički ukus. Jedino narodnu muziku ne slušam. Zbog skučenog prostora u stanu gde smo živeli, profesor u nižoj muzičkoj škloli predložio je mojim roditeljima da mi umesto klavira kupe harmoniku. Završio sam je za četiri godine a da, za to vreme, nisam naučio da sviram ni jedno kolo“.

Tenor peva pop

Jedan od budućih projekata našeg tenora je interpretiranje pop muzike, o čemu on kaže:

– Nemam problem da uskladim ta dva žanra. Tako kako pevam Tostija tako ću pevati i pop. Želim da takvu vrstu muzike koja u svetu većima jaku poziciju preselim na izvestan način i ovde i da svojim primerom otvorim novi prostor za pevače koji kvalitetnim glasom mogu da pevaju i pop. Uživam u toj priči, sa koncentracijom ulazim u studio i radim na pop pesmama kao što radim svaku solo pesmu ili opersku ariju. Paralena karijera, što da ne? Pogledajte Bočelija, kome se divim. Nadam se da ću kroz komercijalnu priču doći u priliku da nastupam na većim koncertnim podijumima u Srbiji, da možda pevam i obrade Tostija i operskih arija. Sledeći korak je da pevam pesme koje nisu ni jedno ni drugo, ako mi to dozvoli tržište. Tu mislim na velike hitove poput Sinatrinih…