Na četničkom stripu su se kalili mladi autori

Veliku pažnju je privukla tribina „Najdraži američki četnici“, na kojoj se govorilo o tome kako se industrija zabave u SAD priključila otporu nacistima.

– Ta težnja je prepoznata kod Jugoslovenske vojske u otadžbini, kolokvijalno nazvanom četnici. Svi vodeći izdavači stripova u Americi – DC i Marvel (tada Tajmli) objavljivali su stripove o otporu silama Osovine, a većina je pravila i priče o četnicima i njihovoj borbi protiv fašista, kao deo propagandne podrške Saveznika evropskim gerilcima, ali i motivisanja domaće publike – priča Stefanović. On tvrdi da je američka javnost dobro prihvatila ovaj žanr, a da o tome najbolje govori brojnost magazina i izdavača, kao i to što je ova vrsta stripa postojala do kraja četrdesetih, odnosno, raskida Tita i Staljina.

– To znači da je četnički strip imao dvojno uporište: i kod američkih urednika i kod čitalaca – kaže Stefanović.

Saveznici oslobađaju Loznicu

Četnici su u početku, prema njegovim rečima, prikazivani u romantizovanoj varijanti, kao što je to činio Holivud.

– Tek u jesen 1941. stižu podaci sa samog terena, što je doprinelo tačnijim prikazima glavnih protagonista. Od 1942. četnički strip je utemeljeniji. Draža Mihailović se prikazuje kroz biografske podatke, na osnovu zvaničnih fotografija i onih sa nemačkih poternica. Ove informacije su doprinele i da uniforme Jugoslovenske vojske u otadžbini budu vernije predstavljene – ukazuje naš sagovornik i dodaje da je u ovom žanru bilo i prilično čudnih situacija.

– Recimo, jedan od stripova prikazuje kako se saveznici priključuju domaćim gerilcima-četnicima tokom bitke na Drini. Strip je iscrtan pre oslobađanja Loznice, prvog oslobođenog grada u Evropi, pa se ovaj sinhronicitet možda može razumeti kao autorska intuicija – smatra Stefanović .

Prema njegovoj oceni, scenario i crtež u četničkom stripu nemaju poseban estetski domet ali su značajni iz drugih razloga. Stefanović skreće pažnju da se zanimljiva paralela može povući između četničkog i partizanskog stripa koji je u isto vreme nastajao na oslobođenim teritorijama u Bosni.

– Partizanski stripovi su autohton žanr, rođen iz životnih i propagandnih razloga, da bi se narod ohrabrio. Nastali su iz realne borbe na samom terenu. Jedan od prvih primera je iz 1942. godine – strip o spasavanju kozarske dece iz ustaških ruku u Jaski, a već sledeće godine mladi partizani Branko Ćopić i Ivo Kušanić počinju da prave stripove od kojih su neki, iako su rađeni u skromnim uslovima, u umetničkom i zanatskom smislu na najvišem nivou – ocenjuje Stefanović.

Narednih decenija partizanski strip dao je nekoliko značajnih pa i remek-dela svetskom stripu.

– Na kraju krajeva neki od ovih stripova su čitani i u svetu kao „Partizani“ srpskog pisca Đorđa Lebovića i hrvatskog crtača Julesa Radilovića koji su štampani čak i u Indoneziji. To pokazuje da jedna vrsta pojednostavljene propagande, u ovom slučaju, više probritanske nego projugoslovenske, može da dovede do vrhunskog proizvoda u industriji zabave.

U žanru partizanskog stripa je naročito zanimljiva rana faza Mirka i Slavka, serijal Kapetan Leši po istoimenom filmu Žike Mitrovića, zatim Diverzanti, Poručnik Tara, Balkan ekspres. To je čitav tematsko-stilski dijapazon obrada iz Drugog svetskog rata koje su bile zanatski mnogo bolje i umetnički hrabrije nego što se to nama danas čini – ukazuje Stefanović.

On podseća da su Mirko i Slavko nastali, u stvari, po ideji dece iz osnovne škole koja su 1958. pitana o tome kakvi im junaci imponuju. Na osnovu onoga što su mališani pisali na tu temu stvoreni su čuveni junaci. Tek tokom sedamdesetih ovaj strip je zbog hiperprodukcije doživeo pad u kvalitetu. Međutim, ta hiperprodukcija je, kako kaže Stefanović, bila autentična jer je publika tražila ovaj strip.

– Na njegov današnji status u našoj percepciji je jednim delom uticala kritika onih koji su protiv socijalizma u Titovoj varijanti, što je pomalo paradoks, jer je SFRJ od 1952. faktički bila deo NATO-a. Takođe, u nekim delovima Jugoslavije je postajao i kriptofašistički sentiment koji i dalje nije mogao da prihvati pobedu narodnooslobodilačke vojske. Kada se svi ti razlozi spoje, dobijamo pomalo svojevrsnu oklevetanost jugoslovenskog partizanskog stripa – konstatuje Stefanović.

O tome da li je možda popularni dijalog u kojem Slavko upozorava Mirka na metak, a ovaj mu se se na tome zahvaljuje jer mu je spasao život, ozbiljno poljuljao ugled ovog stripa, Stefanović kaže:

– Moraćemo to podrobnije da ispitamo ali mislim da je to mistifikovano i da je reč o parafrazi filmske replike. Zanimljivo je da se ovaj lažni dijalog između Mirka i Slavka pojavljuje čak i na Vikipediji. Pretpostavljam da je priča potekla iz omladinske štampe bivše Jugoslavije u kojoj je bila veoma važna sloboda govora, i u tom smislu bilo je prirodno da se poigrava s granicama. Tako je recimo Dikan u Sloveniji, u omladinskoj štampi, namerno falsifikovan da bi dobio pornografski kontekst. Oni koji poznaju situaciju s omladinskom štampom znaju da je to bio normalan nivo društvene, moralne i umetničke provokacije, a ne kao danas tabloidne – kaže Stefanović.

Vrhunski crtači iz Nemačke

On skreće pažnju da je kvislinški strip bio takođe jedna od tabu tema i treći ideološki usud koji je pogodio srpski strip. Deo autora je ostao u Beogradu i neki od njih su uzeli veoma aktivno učešće u okupacionoj, nacističkoj propagandi.

– Vrhunski timovi stručnjaka su došli iz Nemačke i zasnovali Komandu za Jugoistok, a šef njenog umetničkog odeljenja je bio 'beli' Rus, čuveni Konstantin Kuznjecov, međuratna zvezda evropskog i svetskog stripa kome su boljševici streljali oca. Mnogi od autora koji su radili ovakvu vrstu propagande su u tome učestvovali sticajem okolnosti, a ne i iz ideoloških razloga i događalo se da su bili nepravedno optuženi – kaže naš sagovornik.

– Kvislinški strip je bio namenjen najširem čitalaštvu i za odraslu publiku a radovi ovog žanra objavljivani, između ostalog, u humorističkom časopisu Bodljikavo prase. Jedan od čuvenih primera ovog žanra je „Priča o nesrećnom kralju“ iz 1944. Konstantina Kuznjecova, gde se po prvi put u stripu pojavljuje Tito kao zlikovac, kralj Aleksandar i kralj Petar kao žrtve, Staljin i Čerčil. – To je svojevrsna istorijsko-politička metafora u obliku bajke. Koji mesec kasnije Crvena armija je već bila u Srbiji i zajedno s partizanima oslobodila Beograd – podseća Stefanović.

On kaže da je čitav ovaj bogat svet zabranjenih tema počeo da se pojavljuje od 1998, a naročito u 21. veku.

– Sad se već integralno neke stvari mogu videti preko skenova koje je napravila Univerzitetska biblioteka. O svemu tome smo prvo čitali u radovima Zdravka Zupana, koji je počeo da pretresa taj mučni deo naše istorije. Svako ko poznaje ovo polje zna da se sve mora ponovo iščitati bez strasti i ideoloških predrasuda. Ideja ovih tribina je upravo to, kao i da pokaže da su stripovi uvek bili odraz ili povod krupnih političkih promena. Čak i u recentnoj istoriji imamo takvih primera: sedamdesetih, kada je takozvanim Zakonom o šundu uništena produkcija Dečijih novina, ili osamdesetih, kada su stripovi i karikature Milenka Mihailovića iz Studenta iskorišćeni za obračun između Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića – zaključuje Zoran Stefanović.