Na koji način se žrtve trgovine ljudima vraćaju u normalnost

Iako je svaka priča žrtve trgovine ljudima jedinstvena i neponovljiva, u njima se mogu pronaći i univerzalni delovi. Upravo zbog toga su svedočenja ljudi koji su uspeli da se spasu od trgovaca ljudima dragocena – ona ukazuju na okolnosti u kojima je povećan rizik od eksploatacije, sve njene pojavne oblike i načine da se dođe do pomoći.

Iskustva žrtava u Srbiji kojima je pomoć pružala Astra govore nam o čitavom nizu problema sa kojima se ovi ljudi suočavaju, ne samo u sistemu pravosuđa, nego i na psihološkom, socijalnom i zdravstvenom planu.

U primeru jedne brutalne seksualne eksploatacije u zemlji regiona, žrtva je bila primorana na prostituciju od strane partnera, koji je imao potpunu kontrolu nad njom, uskraćivao joj hranu, zatvarao u prostorije bez prozora, fizički je povređivao, pretio članovima njene porodice.

U takvim okolnostima žrtva je počela da oseća „kao da ne postoji”. Usled dugotrajnog nasilja i osećaja bespomoćnosti postala je „predata žrtva”. Terapijski proces po izlasku iz lanca trgovine bio je dugotrajan i bolan. Žrtva je imala osećaj gađenja prema sebi, kasnije ju je savladao osećaj krivice, mislila je da ništa ne zaslužuje, “kao da je već umrla”. Izostala je podrška porodice, koja ju je čak krivila za ono što joj se dogodilo i sprečavala je u pokušaju da uspostavi bolji kontakt sa svojim detetom.

U drugom primeru, žrtva i nakon dve godine od izlaska iz lanca trgovine ljudima ima problem da zaspi, nema koncentraciju i oseća iscrpljenost.

„Uopšte ne razumem zašto ne mogu da spavam, spava mi se a ipak ne mogu da zaspim”… „ne sanjam nikad, zapravo tako je i bolje…”

Traume žrtava u velikoj meri utiču na njihova svedočenja. Potiskujući negativna iskustva i odbijajući da prihvate stvarnost, često ne mogu da se sete događaja ili ga prikazuju manje strašnim. Neretko govore o velikim „rupama” u sećanju, zbog čega je opis onoga što im se desilo u fragmentima, bez logične hronologije. Zbog toga se dešavalo da im policija, sudije i tužioci ne veruju, iako su to tipična stanja žrtava nasilja kojih bi morali biti svesni, a koji su detaljno opisani u Astrinom Praktikumu za sudije i tužioce.

Jedna od žrtava nije mogla da opiše kako je izgledala konkretna situacija nasilja, jer joj je sećanje nedovoljno jasno, kao „u magli”. Druga je govorila da „zapravo to nije toliko strašno što je doživela, da trgovac ljudima i nije bio toliko nasilan, jer je i brinuo o tome da joj obezbedi hranu i ponekad je čak puštao da se prošeta po gradu…”

U razgovoru sa tužiocem žrtva priča o tome kako je dnevno morala da bude u seksualnom odnosu sa velikim brojem muškaraca, od kojih su neki bili fizički nasilni prema njoj. Ona je te detalje opisivala “kao da priča o filmu koji je gledala”, bez ispoljavanja osećanja koja bi u tom trenutku bila očekivana. Žrtva je u potpunosti „otcepila” deo nepodnišljivog iskustva i tako automatski privremeno zaštitila svoj psihološki sistem.
………………………………………………………..

U svetu postoji veliki broj organizacija koje pružaju pomoć žrtvama trgovine ljudima i koje uz njihovu dozvolu dele njihove lične priče. Danas prenosi tri takve priče koje je objavila neprofitna nevladina organizacija koja radi na suzbijanju i sprečavanju trgovine seksualne i radbe eksploatacije u Severnoj Americi – Polaris.

Trgovac je ponavljao da nemam gde da odem, kako bi me držao pod kontrolom

Hoze: Odrastao sam u nasilnom domu, u malom, konzervativnom gradu u Teksasu, gde su me učili da gej ljudi idu u pakao. Verovao sam u to. Moja majka je bila veoma religiozna. Ali uvek sam znao da sam drugačiji, da nisam kao dečaci sa kojima sam išao u školu i koji su me stalno zadirkivali. Kada sam počeo da shvatam šta znači gej, shvatio sam da to nije nešto što mogu da promenim. Počeo sam da razgovaram sa drugim gej ljudima na mreži.

Otac je pronašao moj mobilni telefon, pročitao neke poruke u kojima je bilo jasno šta se dešava i pretukao me. Pozvao sam policiju, ali oni su mi u suštini rekli da idem kući i to rešim sa roditeljima. Rekao sam roditeljima da mislim da postoji mogućnost da se promenim u novoj sredini pa su me poslali da živim kod tetke u San Antoniju do kraja školske godine.

Sasvim sam u velikom gradu sa 15 godina, počeo sam da tražim ljubav i prihvatanje koje nisam dobio od svojih roditelja. Našao sam to na internetu sa 36-godišnjim muškarcem sa kojim sam na kraju uspostavio vezu u stvarnom životu. On je dobio seks, ja ljubav i prihvatanje. Mislio sam da su to normalni odnosi. U jednom trenutku sam pokušao da se vratim kući, ali ništa se nije promenilo – osim mene. Moji roditelji su rekli da moram da idem na savetovanje, ili u kamp za konverzionu terapiju ili da odem, pa sam se vratio u San Antonio čoveku u koga sam mislio da sam zaljubljen.

Na kraju se taj odnos pokvario. Pošto nisam imao kuda, ponovo me je namamio drugi čovek na mreži. Tvrdio je da živi u Ostinu u ogromnoj, prelepoj kući i davao mi je svakakva obećanja o poslu, o nastavku školovanja i tako dalje.

Umesto toga, počeo je da me neguje. Naterao me je da idem u teretanu, stavio me na zdraviju ishranu, naterao me da mu verujem. Onda mi je rekao da je on terapeut za masažu i da i ja treba da naučim kako da to budem, jer je to dobra veština i od nje uvek mogu da živim.

Pošto sam bio previše mlad za legalnu dozvolu, umesto da treniram u školi, rekao je da mogu samo da ga gledam i učestvujem i tako da učim. To je bila erotska masaža, a taj čovek je bio trgovac ljudima. Postavio je moje slike bez majice na Krejgslist da bi dobio više klijenata. Bilo je ponižavajuće i zastrašujuće, ali sam bio previše uplašen da odem. Osećao sam se kao da nemam kuda da idem, a moj trgovac ljudima je to stalno ponavljao kako bi me držao pod kontrolom.

Na kraju sam pobegao, oštećeniji nego ranije zbog iskustva trgovine ljudima i osećaja da nikome ne mogu da verujem. Uradio sam šta sam morao da preživim. Na kraju sam diplomirao kozmetologiju, započeo stabilan posao i uspostavio zdrav odnos pun ljubavi sa partnerom sa kojim sam i danas.

Nisam mislila da mi treba pomoć, jer sebe nisam doživljavala kao žrtvu bilo čega

Hejzel – Poslednji put sam se bavila prostitucijom u januaru 2010. Bila sam završna godina srednje škole i moj trgovac me je kontrolisao devet meseci tokom školske godine. Kada sam pobegla i otišla u policiju, imala sam sreće da sam razgovarala sa detektivom koji se razumeo u trgovinu ljudima. Rekao mi je da u mom gradu postoji jedan program koji će zadovoljiti moje potrebe, ali da oni imaju samo tri kreveta i da možda neće moći odmah da me prime. Istovremeno mi je dao broj Nacionalne telefonske linije za borbu protiv trgovine ljudima.

Zastupnica na SOS liniji koja je prihvatila moj poziv bila je upravo ono što mi je trebalo u tom trenutku: pružala mi je podršku, ali je i bila čvrsta. Pažljivo me je slušala i odbacila neke od izraza kojima sam sebe opisivala – jezik koji je ukazivao na to da sam internalizovala svoju viktimizaciju i zlostavljanje.

Kada sam, na primer, upotrebila oznaku prostitutka da bih sebe opisala, ona je rekla „da li si kao devojčica želela da radiš u seks industriji?“ i podsetila me da imam 17 godina i da sam prema američkom zakonu žrtva trgovine seksom, a ne prostitutka. Rekla mi je „ne možeš da koristiš etiketu koju nisi izabrala. Da li si izabrala tu etiketu za sebe?“.

Iako ovo može zvučati pomalo grubo, istina je bila da je upravo to bila poruka koju sam morala da čujem: “Ovo nije vaša greška. Ovo nije vaše delo. Niste odgovorni za ovo i zaslužujete da se osećate bezbedno i da se prema vama postupa sa dostojanstvom i poštovanjem”. Do ovog razgovora nikada nisam na ovaj način gledala ni sebe ni svoju situaciju. Bila sam borac. Nisam mislila da mi treba pomoć, jer sebe nisam doživljavala kao žrtvu bilo čega.

Zastupnica dežurne linije me je saslušala, shvatila ozbiljno i tretirala kao ljudsko biće dostojno ljubavi, saosećanja i dobrote. Borila se za mene na način koji nije poništio, već je podržavao mog unutrašnjeg ratnika. Osećala sam se shvaćeno. Prvi put sam osetila da me neko zaista vidi onakvu kakva jesam.

Koristili su me kao komad odeće, kao da nisam osoba

Fejnes: Dovedena sam u Sjedinjene Države da radim u domaćinstvu diplomate iz Malavija, moje matične zemlje. Odrasla sam u siromašnom selu bez struje i vode. Trpela sam zlostavljanje od detinjstva i bila u nasilnoj vezi kao tinejdžerka. Malo je bilo nade za bolji život. Dakle, kada mi je ova porodica obećala priliku u Sjedinjenim Državama i rekla mi da mogu da se obrazujem dok sam tamo, bila sam veoma uzbuđena. Međutim, kada smo stigli, ništa nije bilo kao što je obećano.

Poslodavac mi je oduzeo pasoš, zaključao me u kuću i isključio telefon kad god bi izašla iz kuće. Naterali su me da spavam u podrumu. Bila sam toliko izolovana od spoljašnjeg sveta da nisam imala pojma da postoji pomoć.
Radila sam sve vreme – bukvalno sve vreme. Čuvala sam decu, čistila i obavljala sve kućne poslove. Žena kod koje sam radila bi dozvolila njenim prijateljima i kolegama da dođu i dovedu svoju decu, a ja sam i o njima brinula. Stalno je vikala na mene i bila sam fizički zlostavljana.

Povrh svega, žena kod koje sam radila se udala za čoveka koji je posedovao firmu za čišćenje pa sam takođe morala da radim i za njega. Usred noći su me vodili u preduzeća i poslovne zgrade da čistim tepihe uz pomoć teških mašina. Radila sam celu noć, a zatim sam vraćena kod svojih poslodavaca da radim još malo.

Za sve ovo sam bila plaćena manje od 40 centi na sat. Koristili su me kao komad odeće, kao da nisam osoba. Sve je bila noćna mora, kao u horor filmu – osim što na horor filmu možete videti šta se dešava. Ali meni se to dešavalo iza zatvorenih vrata, tako da niko nije znao. Postala sam fizički bolesna. Mislila sam da ću umreti, a da moja porodica to nikada neće saznati.

Neki ljudi pitaju zašto nisam otišla. Nisam imala novca, pasoš i nikoga nisam poznavala. Nisam dobro govorila engleski. Nisam u potpunosti znala da to nije normalno, da se prema čoveku ne treba tako ponašati. Sasvim sigurno nisam znala šta je trgovina ljudima.

Ipak, konačno sam spoznala da moram da izađem. Jednom sam pronašla svoj pasoš dok sam čistila pa sam znala da mogu da ga uzmem. Spavala sam u podrumu i kada sam da čula kako se garažna vrata otvaraju i zatvaraju znala sam da je bezbedno da odem.

Bilo je potrebno mnogo rada i vremena da pronađem bezbedno mesto za život i pomoć koja mi je bila potrebna. Imala sam advokata i ona mi je takođe mnogo pomogla. Naučila sam engleski, uglavnom gledajući crtane filmove i televizijske emisije! Danas radim, zalažem se za žrtve trgovine ljudima i školujem se za medicinsku sestru.

Ovaj tekst je kreiran u okviru projekta „Prevencija i borba protiv trgovine ljudima u Srbiji”, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, a u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku 2019-2022”. Stavovi koji su u njemu izraženi ni u kom slučaju ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije i Saveta Evrope.