Na posao čekao tri godine, na kraju otišao u Nemačku

Lepo je vaspitan, nasmejan, ljubazan, elokventan. Ima 28 godina. Završio je Medicinski fakultet, odradio pripravnički staž u prijepoljskoj Bolnici, položio državni ispit. I tu bi mogla da se i završi naša priča jer dr Irfan Šantić, rođen u Prijepolju, odlazi posle tri godine upornog čekanja na posao. U Nemačku, naravno.

Priču vraćamo na početak kada je Irfan, sa dve sestre, rastao u porodici oca tkača, u vreme devedesetih, kada više u Tekstilnom kombinatu „Ljubiša Miodragović“ nije bilo posla i majke koja je radila u trgovini. Teško vreme, roditelji su pokušali sa sopstvenom trgovinom, ali je išlo teško. Kao i većini.

Kada je Irfan krenuo u osnovnu školu, doživeli smo bombardovanje. Irfanu je škola išla odlično, bio je „vukovac“ u OŠ „Sveti Sava“. Onda je došla dilema, gde dalje?

Irfan priča:

– Roditelji nisu imali stalan posao. Gimnazija je bila tu, ali je majka bila uporna jer je smatrala da mi Srednja medicinska škola može obezbediti posao. Verovala je da će se već nekako snaći za troškove koji su bili neminovni jer je škola bila u Užicu. Bila je u pravu. Bio sam u srednjoškolskom domu jer je to bilo najjeftinije i bio sam zadovoljan. Čim sam došao na upis i video školu, rekao sam: „To je to. Nisi pogrešio. To je tvoj pravac“. Bio sam svestan da je realno da budem fizioterapeutski tehničar i to je sasvim odgovaralo mojim tadašnjim pogledima na život i okruženje. Nisam bio siguran da ću upisati fakultet i nastaviti školovanje.

Bio sam odličan đak, u trećem i četvrtom razredu bio sam predsednik Đačkog parlamenta. Imali smo projekte vezane za unapređenje socijalnih kontakata među učenicima da bi naučili da prevazilazimo predrasude, da bolje komuniciramo međusobno, ostvarimo svoja prava i približimo odluke škole vezane za status učenika. Profesorica koja je bila koordinator na projektima me je predložila za predsednika Đačkog parlamenta i svi su prihvatili jer su me smatrali komunikativnom osobom. Bilo mi je drago jer sam to osetio kao čin poverenja i priznanje mojim pogledima na svet koji su uvek bili tolerantni. Bavio sam se i  glumom i recitovanjem u školi, priseća se dr Irfan Šantić.

Onda priču skrećemo u tom pravcu. Kako to gluma?

„To je bilo zaista lepo iskustvo. Pravili smo predstave, nastupali smo čak i u Zagrebu. Zanimala me gluma, čak sam razmišljao da li da se tome možda ozbiljnije posvetim, ali nisam bio siguran u perspektivu“, odgovara.

Kao odličan đak Medicinske škole, u oglednom odeljenju sa puno prakse, rešio je da upiše Medicinski fakultet u Kragujevcu. Roditelji su bili još jednom velika podrška.

Ovoga puta nije želeo da stanuje u domu jer je smatrao da mora da obezbedi mir za učenje, svestan da ako obnovi godinu i bude morao da se samofinansira da je to i kraj i da se njegove studije tu završavaju.

Tako je svih šest godina na fakultetu položio redovno sve ispite, ali se družio, izlazio. Nije više glumio, ali je išao u lepo kragujevačko pozorište da gleda predstave, ispred glasovite kragujevačke Gimnazije se okupljali mladi, svirala se gitara. Bilo je lepo. Studentski.

Kad dođe leto, Irfan je pokazivao svu svoju odgovornost i ozbiljnost. Svakoga leta, tri godine po dva meseca radio je u ES komercu. Sve poslove u magacinima.

Na pitanje o motivu, odgovara da je naravno hteo da zaradi i olakša roditeljima.

„Zdrav sam, prav sam, zašto ne bih radio?! Ljudi u ES komercu su zaista imali razumevanja, podržali su me i ja sam im zbog toga zahvalan, posebno zato što su mi tri godine davali i stipendiju. Imao je vlasnik Esad Jusović tu ideju da posle mog zaposlenja nađem nekog studenta koga ću stipendirati, odnosno da se napravi neki fond za pomoć uspešnim studentima. Samo nije bilo reči da novac od stipendije vratim. To nije dolazilo u obzir. Zaista je ideja izvanredna i tako nešto se retko dešava. Ne, nije mi rod. Baš ništa! Zaista postoje takvi ljudi. Nisam ja jedini ali sam izabran“, kaže Irfan.

Onda je Irfan Šantić završio Medicinski fakultet sa prosečnom ocenom 9,41. I ne bi on da ja kažem da je bio jedan od najboljih, ali mogu da kažem da je  jedan od boljih studenata na fakultetu.

Ponosan se vratio u svoj rodni grad, odmah je odradio staž, prošao sva odeljenja. Dok je studirao najviše ga je privlačila psihijatrija i psihoterapija, ali je tokom stažiranja definitivno zavoleo hirurgiju. Onda se pun entuzijazma, Irfan suočio sa realnim stanjem u zdravstvu.

Ono najrealnije, a prilično bolno bilo je saznanje da za njega nema mesta. Trenutno. To trenutno stanje trajalo je pune tri godine.

– Niko iz moje generacije ko je završio medicinu nije dobio posao ovde. Neki su dobili u nekim privatnim klinikama van Prijepolja. Da li je to porazno? Očekujete kad se vratite u svoj grad da ćete se dokazati, želeo sam ovde da radim, ja sam entuzijasta, to je bio moj cilj. Teško se pomiriti sa tom situacijom da će neizvesnost trajati. Onda je to veliko razočaranje. Posle šest meseci stažiranja, počela je potraga za nekim rešenjem. Konkurisao sam kada god je Zdravstveni centar objavio neki konkurs na nivou okruga. Bilo je to nekoliko puta, ali nisam dobio ama baš nikakav odgovor, ni poziv na razgovor. Šta dalje? Pa, odlučio sam da je vreme da se ide, kaže Irfan i dalje se smešeći, ali osmeh je „onaj“, što skriva setu.

– Upisao sam kurs nemačkog jezika jer me je jednoj klinici u Nemačkoj preporučio kolega. Pozvali su me na razgovor u novembru prošle godine. Bio sam na probnom radu, ocenjen sam dobro i pozvan da radim. Trebalo je da počnem u maju, ali je epidemija korona virusa to prolongirala. Uslovi rada? Kao u filmovima. Od izgleda klinike, okruženja, higijene, opreme, svih vrsta savremenih aparata koji se danas koriste u medicini. Obradovao sam se. Da uporedim sa našim  uslovima? Vrlo skromni u odnosu na one tamo. Kada sam sve to video, zaista se radujem što ću moći da radim u Nemačkoj, da pokažem svoje znanje i da se nadam napredovanju, specijalizaciji.

Na kraju ga pitam šta je radio dok nije ništa radio?

„Pisao sam pesme.“

Ima malo sete, ali mi nije žao što odlazim

Upitan o ambicijama, naš sagovornik odgovara da želi da bude najbolji i da čovek uvek treba da se trudi da najviše od sebe da bilo kojim poslom da se bavi.

„To daje smisao životu i to je razlog zašto se opredeljujemo za nešto“, primećuje.

– Da li mi je žao što odlazim? Nije. Ima malo sete i voleo bih da sam mogao barem jedan period da radim ovde zbog mojih sugrađana, da me možda zapamte kao svog lekara, ali eto nije bilo prilike. Možda jednom. Možda otvorim privatnu kliniku, dodaje uz smeh.

Država sebi dozvolila luksuz

Dr Irfan Šantić se slaže da je država sebi dozvolila veliki luksuz kada odlaze ljudi u čije je školovanje ulagano.

„Bio sam na budžetu države šest godina, dobio sam i od opštine novčane iznose kao uspešni student. To su velika sredstva i to je veliki gubitak i velika šteta za državu. Sve su češći primeri kao što je moj. To je i tužno i tragično. Na klinici u Nemačkoj imponuje i način na koji su me dočekali, odnos pun poštovanja, osetite se korisnim i potrebnim. A ovde stalno izgleda kao da vam neko nešto „čini“. I stažiranje je ovde besplatno, odnosno bez ikakve nadoknade. Ranije je bilo plaćeno, mislim 80 odsto od osnovne plate“.