Na pragu zabranjene zone

Tvrtko Vujić: SVEDOK PAKLA (3)

Knjiga mađarskog novinara i reportera mađarske TV 2 Tvrtka Vujića „Svedok pakla“ (Izdavač: Forum Novi Sad, doo Magyarszo; s mađarskog preveo: Vladimir Popin) potresno je svedočanstvo o posledicama černobiljske katastrofe. Delove tog nezaboravnog putovanja kroz opustošene predele i susreta sa neobičnim ljudima objavljujemo uz dopuštenje izdavača.

– Kao podoficir Sovjetske armije 1986. sam bio na službi u Užgorodskom rejonu, kada sam jedne noći krajem aprila dobio telefonski poziv – priseća se.

– Rekoše mi: specijalna operacija. Izučio sam za inženjera i razumeo sam se u ono u šta drugi nisu, ali nisam mogao ni da zamislim šta može biti ta hitna stvar koja ne može da sačeka do jutra. Bio sam disciplinovan vojnik i, dakle, spakovao sam se.

U zoru smo aterirali kod Kijeva, a odatle su nas oklopnim vozilom prebacili do Černobilja. Dobili smo zaštitnu odeću, ali i pored toga nas je prosto pržila vrelina iz nepokrivenog reaktora. Nad glavom su nam kružili helikopteri, a teren su opkolili tenkovi. Video sam mnogo mladih vojnika među kojima su mnogi jecali od straha. Jedan od njih se proderao i svojom gasmaskom razbio prozor na hali centrale. Odveli su ga i nikad više ga nismo videli. Nisam se bavio time. Moj zadatak je bio da montiram kamere. Pomoću njih su starešine mogle da upravljaju radovima, a da nisu morali da priđu ni u blizinu reaktora. Radio sam tako deset minuta, a onda mi se odjednom jako prispavalo. Grebalo me je i u grlu. Stegao sam zube i radio dalje. Još pet minuta i bio sam gotov sa montiranjem. Odvezli su me kući, a drugog dana sam počeo iz početka, na drugom kraju centrale. Ali, i tada samo petnaest minuta. Kada je sistem dovršen, premestili su me na drugo mesto. Usmeravao sam kretanje vozila. Potom su me jednog dana pregledali. Otišli su sa nalazima. Nakon pola dana konačno sam ponovo otputovao u Kijev.

Posle mesec dana dobio sam knjižicu „Povređen u Černobilu“. Svi koji su tamo radili dobili su takve knjižice. Njih sto hiljada. U mojoj grupi bilo nas je dvadesetorica. Još nas dvojica smo živi. Doživotno ćemo dobijati uvećanu penziju. Zora se jedva zarumenila, a naši pratioci su pred zgradom već spremni za put.

Naš tumač, uniformisani Volođa je korpulentan momak kockaste glave, pljosnatog nosa kao u buldoga, a na rošavoj bradi jedva mu se vide malje. Simpatičan mladić, iznenađujuće dobro govori engleski. Šofer je već teži slučaj. Nizak, suvonjav čovečuljak sa crvenim, buljavim očima na mršavom licu. A što je najgore, pali cigaretu o cigaretu. Zove se Vasim Petrovič, bar to ime stoji na njegovom bedžu. Dva sata se vozimo blatnjavim putem pored bezličnih ukrajinskih sela, pri čemu Volođa priča o nesreći. Kaže da oni koji rade na sarkofagu dobijaju duplu platu. Odlično su prošli, vajka se vrteći glavom. Potom počinje da se meškolji. Upozorava nas da ćemo za nekoliko trenutaka stići u zonu. Ispred nas je bodljikava žica. Dva tenka pored stražarske kuće čuvaju put. Volođa iskače kod rampe i pruža papire vojnicima. Šofer bi da ponovo zapali, ali ovoga puta moju učtivost nadvlada strah: molim ga da ne puši. Gunđajući, vraća kutiju u džep. Nekoliko metara ispred nas u se nebo uzdiže visoka osmatračnica, a oko nje su table: zabranjeno je iznositi hranu iz zone, zabranjeno je paljenje vatre, i tako dalje. Guraju nam pod nos papir koji treba da potpišemo, štaviše, i prst nam umaču u mastilo i pritiskaju na dno lista. Tekst uglavnom govori o tome da granicu kontaminirane zone prelazimo na sopstvenu odgovornost. Zatim Volođa seda nazad u kola i ulazimo u zonu. Srce mi kuca u grlu. Gabor prestrašen, gleda unaokolo kao da se probudio iz dubokog sna. Zanemeli, prolazimo kroz beživotni predeo, ne čuje se ni najmanji šum, tišina naprosto davi. Ponekad mi se čini kao da čujem neke tihe reči, ne znam odakle, možda iz velike daljine, možda veoma izbliza, ali tu su negde oko nas, a potom se naglo udaljuju. Opet potpuna tišina. Pominjem te glasove i Volođi, koji samo značajno klima glavom. Ovlada strah: molim ga da ne puši. Gunđajući, vraća kutiju u džep. Nekoliko metara ispred nas uzdiže se u nebo visoka osmatračnica, a oko nje su table: zabranjeno je iznositi hranu iz zone, zabranjeno je paljenje vatre, i tako dalje. Turaju nam pod nos jedan papir koji treba da potpišemo, šaviše, i prst nam umaču u mastilo i pritiskaju na dno lista. Tekst uglavnom govori o tome da granicu zaražene zone prelazimo na sopstvenu odgovornost. Zatim Volođa seda nazad u kola i ulazimo u zonu. Srce mi kuca u grlu. Gabor prestrašen, gleda unaokolo kao da se probudio iz dubokog sna. Zanemeli prolazimo kroz beživotni predeo, ne čuje se ni najmanji šum, tišina naprosto davi. Ponekad mi se čini kao da čujem neke tihe reči, ne znam odakle, možda iz velike daljine, možda veoma izbliza, ali tu su negde oko nas, a potom se naglo udaljuju. Opet nema tišina. Pominjem te glasove i Volođi, koji samo značajno klima glavom. – Mnogi su ih već čuli – kaže on -, priča se da mrtvi poručuju da ne idemo tamo.

Nastavlja se