Na Protestu protiv diktature

„Što je plata manja, to je teorija zavere veća“, komentarisao je urednik utisak, stečen nakon nekoliko sati istraživanja, koji je većina nazvala naivnim – da iza tih demonstracija zaista ne stoji niko i da su, uprkos masovnosti i intenzitetu, spontano organizovane. Teorije zavere na naslovnim stranama novina, ali i one nastale i razvijane u običnim razgovorima, išle su od toga da su proteste organizovali nezadovoljni predsednički kandidati, uprkos neposrednim svedočenjima o njihovoj iskrenoj iznenađenosti i demantovanjima, preko Rusa i Britanaca, Sorosa, Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ i žute patke do samog Vučića.

To je bio vrhunac kolektivnog ludila zasnovan na iskustvu prisustva neprestanih manipulacija i laži nastalih u režimskim laboratorijama – Vučić je organizovao proteste protiv samog sebe kako bi dokazao da nije diktator jer neće reagovati niti se obazirati na njih. Zapravo niko, ni oni koji su potpuno nezainteresovani i nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa ovom temom, kao ni poznavaoci i vrlo dobro obučeni za posmatranje takvih društvenih pojava – nisu verovali da je moguće da izađe toliki broj ljudi na ulice sasvim spontano, usled prostog poziva jednog anonimusa na Fejsbuku.

Nakon bezuspešnog iscrpljivanja temom o tome ko stoji iza protesta, sledeći korak u potrazi za opterećenjem značenja ovog fenomena bila je diskreditacija na osnovu pitanja – šta je njihov cilj – gde se kao najveći problem pojavio upravo izostanak organizatora, koji bi, da je otkriven, odnosno da je ustanovljen kao izvestan, služio upravo argumentima protiv bezuslovne podrške. Na neverici da nijedna politička ili neka druga „sebična“ organizacija nije organizovala proteste zasnovala se paradoksalno ključna odbijajuća primedba ovom građanskom buntu – da je organizator neophodan za uspešnost jer će bez jasnih političkih ciljeva cela akcija propasti koliko sutra.

Onda sam uveče otišla na protest. Nijedno stranačko obeležje, nijedan idolopoklonički čin nekom od lidera opozicije ili organizaciji. U osnovom motivu okupljanja – nezadovoljstvo izbornim rezultatima – sadržana je poruka na osnovu ocene o nefer izbornim uslovima, koja je u svom značenju dalje oslonjena na poruku sadržanu u nazivu protesta – protiv diktature. Jednostavno a sveobuhvatajuće, opet posmatračima nije bilo dovoljno jasno, pa su se pojavila ponavljajuća do beskraja pitanja i konstatacija poput onih – da je Vučić odneo apsolutnu pobedu i da je sada besmisleno boriti se protiv rezultata. Te su tvrdnje u osnovi pogrešne jer je kao ključni problem identifikovana njegova apsolutna kontrola nad javnim prostorom, medijima i gotovo svim polugama vlasti, što mu je omogućilo pobedu i dovelo ceo izborni ishod u neprikosnovenu sumnju.

Bubnjevi, pištaljke, transparenti, urlanje iz petinih žila. Izuzetno intenzivno i bučno, napeto i vrlo jasno i postojano besno. Koncentrisani na pravljenje buke i uzvikivanje prigodnih parola, među učesnicima protesta nije bilo mnogo razlike, osim u frizurama – od pankerskih do onih prekrivenih šajkačom. Vikanje – Vučiću, pederu! nekima je sasvim prijalo, nekima samo nije smetalo, ostali su bili ravnodušni. Naime, nije bilo važno ni to što je preovlađujući utisak o učesnicima, uglavnom vrlo mladim ljudima, to da su po idejama okrenuti ka desno i da im je u određenju naznačeno nacionalno. Jer, to zaista naspram nezadovoljstva usmerenog protiv diktature na unutrašnjem planu stoji kao potpuno beznačajno i nebitno. Da li je zapravo moguće i realno u ovom društvenom trenutku očekivati od prosečnog mladog čoveka zatrovanog nacionalizmom od rođenja, da se odvoji od te određenosti i nastupi sa jasnim zahtevom protiv. Pa, ne. Ono što se može očekivati upravo se i događa – mladi su ustali protiv diktature i apsolutne dominacije jednog čoveka u medijima, kojeg dalje sasvim logično vide kao osnovnog krivca za siromaštvo i izostanak perspektive u društvu.

Siromaštvo je ključno i to je ono što stoji u osnovi ovog protesta. Zato je protest dobio karakteristike – opšteg, neelitističkog, nenacionalnog. Bez ikakvog određenja, nastao u skladu sa trenutkom definisanim u paroli – Vučiću, diktatoru. To je, dakle, posle pet godina na vlasti postalo opšte mesto i određenje kojeg on više nikada neće moći da se otarasi.

Za kraj, na protestima su bili primetni pokušaji pojedinih opozicionih i kvaziopozicionih likova da se postave na čelo kolone, Jeremićev Drugi krug oblepio je svojim nalepnicama demonstrante, ali, jačina ideje koja je okupila ljude na ulicama, činilo se da te pokušaje potire i bledi i odstranjuje kao ubode običnih komaraca. Predstoji borba protiv pokvarenjaka u kojoj, za sada, nema ko da se bori na strani studenata. Možda je baš takva okolnost i najveća njihova snaga.