Na putu ka sebi

Prošić je autor vrlo važnih dela iz istorije filozofije, i knjiga koje u sebi istovremeno sažimaju filozofiju i sociologiju, ontologiju i antropologiju, teoriju književnosti i poetiku. Paralelno sa proučavanjem, bavljenjem i predavanjem filozofske nauke na fakultetima u Beogradu, Nišu, Prištini i Kragujevcu, ovaj istaknuti filozof je posvećen i poeziji pa je tako, pored naučnih knjiga kao što su “Filozofske osnove mladog Marksa”, “Hajdegerove slike”, “Stara grčka filozofija”, Uvod u filozofiju / Istorija filozofije…” objavljivao i zapažene zbirke pesama.

U najnovijoj poetskoj knjizi Luka Prošić pokazuje do koje je mere uspešno i autentično povezao svoju profesiju i svoju vokaciju: jer, filozofija i pesništvo podjednako su i jedno, i drugo kad je reč o ovom autoru. Govoreći o smislu postojanja, o svemu što smo uspeli ili ne, o onome što smo želeli a nismo ispunili za života, Prošić vešto komunicira sa čitaocima pišući raspričanu poeziju koja je setna i sumnjičava u odnosu na svet oko sebe, i u sebi, neprestano pod znakom pitanja, onim praiskonskim o tome ko smo i odakle smo, kuda ćemo, gde ćemo i kada stati?

U ovakvom (pre)ispitivanju, autor “Autobiografije. Moja braća” u pesmama varira ta razmišljanja jer su ona neodvojiva od našeg (ne)bivstva; „Mi smo “gest” nepostojanja, // nešto sam slično već rekao// – to je taj nalog bezmernog / i apsolutnog, – ta se avantura / završila sa Svetom i s nama…/ I sa mnom… I dotle se ide…“ Već iz ovih nekoliko stihova koji se nalaze na početku Prošićeve knjige nepogrešivo se otkriva ono što pesnika (i filozofa) zaokuplja. U njima se krije sve ono što nas čini istovremeno i stvarnim i izvan svakog iskustva, čvrsto stojećim na zemlji, ali i mimo svega racionalnog. Da li je naš um sposoban da se sa takvim teretom izbori?

U Prošićevim pesmama stekli su se sva znanja, emocije i skepsa koje pesnik oseća dok otkriva njihovu sintezu na dva plana, metafizičkom i jezičkom. Na prvom se uspešno ogleda kao filozof-pesnik, dok se na drugom, pomnim biranjem izraza iz prebogatog poetskog rečnika, i njihovim ukrštanjem, ostvaruje kao pesnik-filozof.

Poezija Luke Prošića nije uvek u slobodnom stihu, već povremeno prelazi u prozu koja svojim ritmom ukazuje da je reč o pesničkom štivu. Autor time sebi daje prostor i slobodu da eksperimentiše i oneobičava teme kojima se bavi čineći ih “lakšim” i prijemčivijim. Za svoju najnoviju knjigu smatra da je esencija svih prethodnih dela koja je napisao. I u njima, kao i u ovoj „ja “mesim isto testo”“, kaže, pozivajući se na Geteovo mišljenje da svaki pisac „mesi istu glinu“ i u tome, držeći se svoje doslednosti, izgrađuje svoj unutrašnji svet kao svoj književni svet. Evo najboljeg dokaza da je sve što je napred napisano upravo u tom duhu, duhu “Jednog”, “Jedinstvenog” i “Nedeljivog” sveta, satkanog od života na “Putu ka sebi”.