Na putu kralja Milana

 Nešto su se, naime, bili pokoškali pre Dačićevog puta, pa je jedan notorni antievropejac – što je tada bio Dačić – mislio da ne može gore poniziti jednog notornog evropejca – što je tada bio Dinkić – nego pretnjom da će ga baš on, takav, uvesti u Evropu.

Pisac ovih redaka, sticajem okolnosti prisutan ovoj sceni, mislio je da je ta izjava od one vrste koje se daju pri piću, i u afektu, i ličila mu je na halucinaciju. U utorak koji je netom prošao imao je, međutim, doći do drugog zaključka: da je to bila vizija. Mogao je videti baš onoga nabusitog Dačića sa večere, kao srpskog premijera, kako u Briselu, za dugačkim stolom otvara pregovore sa Evropskom unijom da ova primi Srbiju u svoje redove.

Ono što je nekad, eto, bilo zamišljeno kao gola pretnja, danas se ispostavlja kao gola činjenica. Srbija je relativno sporo prešla taj put, ali Dačić jeste brzo. On i njegov staratelj Vučić poneli su se kao oni iz uličnog ganga koji terorišu kraj, pa kad pređu pubertet postanu zaštitnici ulice. Možda u tome i leži razlog mlakog prijema te blagovesti o početku pregovora sa Unijom, u ovdašnjoj javnosti. Nijednog plotuna, nijedne harmonike, nijedne razbijene čaše, čak ni jedne prangije. Evronirvana. U Briselu je bilo grljenja i ljubljenja kao na našim svadbama; ovde muk. Znamo mi da je to politički teatar, ali će se izgleda i on morati učiti iz tamošnjih udžbenika.

Ili je rešenje ovoga rebusa u sledećem: za pregovarački sto sa naše su strane seli oni koji su se godinama protivili i najmanjoj pomisli da bi se bilo ko iz Srbije tamo trebao naći. Premda se u politici oprost dobija lakše nego i u crkvi, sa ukradenom vatrom, naravno, malo koga su bili u stanju zagrejati. Jednako kao i aktuelna impotencija Evropske unije: njeno je zlatno doba minulo, novo se ne naslućuje. Dovoljno za jednu groznu tišinu kojom je Srbija propratila svoj – videćete u sledećem pasusu – veliki dan.

Ako već, dakle, nisu drugi, sami akteri ovoga događaja bili su velikodušni u ocenama o svome koraku. To što su bili usamljeni, ne znači, međutim, da nisu bili u pravu. Dačićeva tvrdnja da je početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji najznačajniji događaj za Srbiju od završetka Drugog svetskog rata možda jeste hiperbola, ali hiperbole nikad nisu tu da potisnu istinu nego samo da je naglase. U njenom duhu, inače, Dačić je mogao da ode i dvostruko vremena nazad u istoriju. Tamo je mogao da markira vreme kralja Milana kao ono sa kojim treba spojiti ovo. Taj luk od sto pedeset godina srpske istorije razapet je između dve slične težnje, jedne koja je Srbiju htela vezati za Beč, i druge, koja bi da Srbiju veže za Brisel. Srbija na Zapadu, to je najkraći mogući opis onoga što se događa, i što bi se definitivno trebalo dogoditi. Najzad.

Nema ništa i ničeg u srpskoj istoriji što je uporedivo sa tom situacijom.

I upravo iz ove neuporedivosti proističe zebnja i skepsa u pogledu konačnog ishoda ovoga procesa. Zakletve da je on nepovratan zvuče dobro, ali šta je garancija? Srpska istorija to nije, ona je prepuna propalih pokušaja ove naravi, i ako bismo polazili od tog iskustva, mogli bismo već danas napisati ironiju da nam je strepnja jača od nade. Istini za volju, u srpskoj političkoj areni sada samo Demokratska stranka Srbije ima pozu protivnika, i – hajde da ih ne preskočimo – nešto opakih ali sitnih nacionalnih organizacija. No, šta su one doista bez Konuzina? I kad onda kaže da ćemo posao završiti do kraja ove decenije, patetični Vučić sigurno misli na ovaj odnos političkih snaga. Deset na jednoga. Sa tim se može ići na pobedu.

Dozvolimo sad sebi jedan banalan paradoks. Evo ga: najglasniji deo one zavereničke tišine koja je toga Velikog Utorka, na dan po Svetome Jovanu, prožela Srbiju bio je njen predsednik države. Upravo kad je trebalo da počne razmišljati šta će sa svojim aferama, on je uzeo da otvori novu. I opet o policiji. Iz mrtvog političkog ugla u kome se inače nalazi, mislio je da je najpametnije da to uradi u danu kada Dačić nije tu; kada Vučić nije tu; kada je Dačić u Briselu; kada je i Vučić u Briselu; kada – obojica za jednim stolom – počinju istorijske pregovore o ulasku njegove države, Srbije, u Evropsku uniju.

Ova vrsta cinizma ne počinje sa njim, niti sa njim završava. Đilas, na primer – koji danas umilno poručuje kako neće skidati glave u Demokratskoj stranci – nije bio živ dok nije isterao Jeremića iz svoje partije, ali baš dok je ovaj obavljao značajan državni posao u Ujedinjenim nacijama. Nije mogao da sačeka da Jeremić dođe kući? Ne, jačao mu je kredibilitet, kao što je i Nikolić radio spomenutoj dvojici u Briselu, koji su vesti predsednikove podrške primali sa svih mobilnih platformi. I sigurno, dizali obrve.

To je ono što demantuje onu fascinaciju našim kapacitetima za pristupne pregovore. Ministarstvo spoljnih poslova tu je poseban slučaj. Treba biti cinik poput našega šefa diplomatije da u nedelji kad oteraš svoju pomoćnicu za evropske poslove izjaviš da je ministarstvo u punome pogonu na ovome planu. Ne verujemo, međutim, da će Jelko Kacin menjati svoju pozitivnu poziciju prema evropskom napredovanju Srbije zbog Ljubice Vasić. Njegova je retorika, generalno uzev, mekša otkad je otišao Tadić. Nema tu, izgleda, mnogo politike, mnogo je više ličnih stvari. Tadićev je tim, naime, smatrao da nam sudbina nije bila naklonjena kad nam je poslala Kacina za evropskog nadzornika, i zategnutost u međusobnim odnosima se oseća i manifestuje i dan-danas. Dačićeva je vlada bila pragmatičnija. Pogledajte samo jedan momenat: Dačić nema problema da radi sa svojim bivšim ratnim protivnicima.

Takav stil širine ima svoje odraze i na drugim poljima. Stvara se dobra atmosfera u pregovaračkim timovima, što je važan preduslov uspešnog rada. Ne samo da Vučić i File razmenjuju čestitke o dečjim rođendanima, to rade i mnogi drugi. Čak i diplomate počinju da forsiraju neku vrstu bratstva po oružju. Srbija pri Uniji, usto, ima za ambasadora jednu intelektualno i stručno superiornu osobu, što nesumnjivo podiže naš ugled. I promena u predstavništvu Unije u Beogradu, isto tako, već se pokazuje kao plodotvorna: ambasador Devenport ima uravnotežen pristup kad je reč o suštinskim zadacima Misije i svom pojavljivanju u javnosti. Uočljiva razlika u odnosu na prethodnika: Dežer ili Sulejman Veličanstveni, teško je bilo oceniti ko je bio češće na ekranu. Manje može biti više, to je, međutim, jedno od pravila publiciteta.

Evrofantazija. A prepreke? Ne verujemo da će Koštunica uspeti da istera referendum o neutralnosti, ili da će, ako ga i dobije, postići većinu. Zaboravimo, dakle, to. Skloni smo, isto tako, da verujemo da bi i Kosovo moglo da bude manji problem od toga kako se sad čini. Briselski sporazum je pokazao da je Rubikon pređen, i da se srpska kosovska politika neizlečivo inficirala realizmom. Teško da će on, međutim, biti od koristi ako se pitanje granice sa Hrvatskom bude postavljalo kao uslov ulaska u Uniju. Priroda te teme je, naprosto, drugačija. Izjave tipa da Hrvatska Srbiji neće biti ono što je Slovenija bila Hrvatskoj, zvuče ohrabrujuće, ali samo dotle dok služe kao opomena da treba krenuti na vreme sa otvaranjem otvorenih pitanja. Za početak, preuzmimo od Hrvatske to što je ona, čim su pregovori počeli, naporedo sa državnima celu zemlju okitila evropskim zastavama. Nije šala. Uradimo to isto. Prizor će odmah biti drugačiji, Srbija će drugačije izgledati, sa evropskim barjacima koji se u njoj vijore. Evrosrbija.