Na putu nafte

Dalekoistočno-afrička koalicija, kako su neki nazivali kinesko-afričku saradnju, u vreme posete predsednika Kine Hu Đintaoa ovog februara u osam država Afrike, očigledno je (pro)našla stratešku tačku oslonca za 21. vek. Na kineskom putu nafte po Africi predsednika Hua i delegaciju od 130 članova sa 10 ministara, ugostilo je osam šefova država (Kameruna, Liberije, Sudana, Zambije, Namibije, Južne Afrike, Mozambika i Sejšela), a potpisani su i značajni sporazumi „teški“ milijarde dolara: projekti o eksploataciji nafte i gasa, rudarstvo, hidroelektrane, građevinarstvo, saobraćaj, infrastruktura, telekomunikacije, i dr. Vrednost kineskih kredita koje je Hu ponudio domaćinima pod izuzetno povoljnim uslovima je 5,3 miljarde dolara.

Reakcije Zapada

Približavanje dve azijsko-afričke „ploče“, po osi uzajamnih interesa, skrenulo je pažnju na moguće buduće „tektonske“ poremećaje u međunarodnim odnosima. Nemački Špigl čak piše da afričko-kinesko približavanje može da eskalira u obnovu hladnog rata, ali ovoga puta na trasi SAD i Kine. Na moje pitanje o perspektivi tih odnosa, Kinezi kažu da sa indignacijom odbijaju i razgovor o mogućnosti „navlačenja tamnih oblaka“ nad Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu, i bojkotu igara, „zbog nekakvih naftnih isparenja“.

Danas, kada je Kina okrenula pramce svojih tankera i prema Africi, razvijeni, ali često i „rasejani“ Zapad, setio se „zaboravljene“ Afrike. Kako bi bliže povezao Afriku sa Evropom, britanski premijer Toni Bler je predložio, u sklopu zajedničke poljoprivredne politike, čak i ukidanje poljoprivrednih subvencija EU. A ugledni londonski Fajnenšal Tajms napisao je u uvodniku da bi „trebalo da razvijene zemlje Zapada više sarađuju sa Pekingom u slučaju Afrike“.

Peking je 2006. proglasio „godinom Afrike“. U političkoj platformi iz 2006. o strategiji Kine prema Africi („Bela knjiga“) MIP Kine, piše da će Kina „razvijati novi tip strateškog partnerstva“ čija su obeležja političko-ekonomska jednakost i uzajamno poverenje. U prodoru na globalnu scenu, Kina poklanja Africi izuzetnu važnost. Obim trgovinske razmene, u periodu od 2000. do 2006. rastao je po stopi od 55 odsto godišnje, što je brže nego sa ijednim drugim regionom u svetu. Kina je danas postala treći po značaju ekonomski partner Afrike (iza Francuske i SAD).
Koreni kineskih napora u pridobijanju Afrike leže u basnoslovnoj sirovinskoj bazi, nafti pre svega, Crnog kontinenta, istovremeno najsiromašnijeg regiona na planeti. Prema izveštaju Ekonomske komisije UN za Afriku, ovaj kontinent je nastavio tokom poslednjih četvrt veka da „gubi tlo pod nogama“. Udeo Afrike u svetskom izvozu je opao sa 4,6 odsto 1980. na 1,8 odsto u 2000. Udeo Afrike u svetskom uvozu se smanjio sa 3,6 na 1,6 odsto u istom periodu. Udeo Afrike u globalnim kretanjima kada su u pitanju direktne strane investicije, takođe je opao s 1,8 odsto od 1986-1990. na 0,8 odsto u razdoblju 1999-2000.
Kina je izuzetno povoljnim, često beskamatnim kreditima, kao i brojnim oproštenim dugovima, popunila „vakuum“ koji su stvorile razvijene zemlje Zapada. U cilju smanjenja malarije u Africi, Kina je obučila 30.000 medicinskih radnika. Kina danas ima diplomatske odnose sa 48 zemalja Afrike (od 53). Peking nema odnose sa svega pet država Afrike, onima koje imaju odnose sa Tajvanom.
Afrička nafta već danas čini 28 odsto ukupnog kineskog uvoza, što omogućava Kini da manje zavisi od uvoza sa Bliskog istoka. Kina je 2005. uvezla ukupno 127 miliona tona nafte (u vrednosti 50 milijardi dolara) što je oko 40 odsto ukupne domaće potrošnje. Angola je po isporukama nafte Kini u 2006. (izvezla u Kinu 25 odsto od proizvodnje nafte) prestigla S. Arabiju. Afričkim zemljama ugovori sa Kinom pomažu u smanjivanju zavisnost od Zapada. Sem Nigerije, nijedna od zemalja Afrike sa kojom Kina sarađuje nije u OPEK, pa se cena nafte određuje bilateralno. Kina je u Nigeriji uložila 2,3 milijarde dolara za kupovinu 45 odsto deonica naftnih polja, uz obećanje da će uložiti još 2,25 milijarde dolara u razvoj rezervi. U Sudanu Kina je investirala tri milijardi dolara za izgradnju rafinerija i naftovoda, iz kojih dobija sedam odsto od svog ukupnog uvoza nafte. Sudan kao četvrti snabdevač Kine, u ovu zemlju izvozi preko 70 odsto svoje nafte. Otuda razloge za protivljenje Kine intervenciji „plavih šlemova“ UN u uzavrelom regionu Sudana, Darfuru, treba tražiti na ekonomsko-političkoj trasi sudanskih naftovoda.
Kina je procenila da MMF i Svetska banka, prema Africi godinama povlače pogrešne poteze. Poznati ekonomista iz Afrike Sanou Mbaye, iz rukovodećeg tima Afričke banke za razvoj, rekao je da je „strategija MMF i Svetske banke prema Africi bila osuđena na propast“, jer su zajmovi Africi ovih međunarodnih institucija „bili kreirani tako da večno održavaju ulogu Afrike kao snabdevača sirovina“, dok se „kontinent upliće u nerazmrsivu mrežu dugova i zavisnosti“. S. Mbaye je izvanredno ukazao (pripadnik je škole nobelovca Dž. Štiglica) da su programi za strukturalno prilagođavanje koje su zahtevali MMF i Svetska banka od zemalja Afrike „okončani transformacijom tih država u deponije za preterano subvencionisane viškove poljoprivrede Zapada i za zastarele i precenjene robe tog istog Zapada“.
Koliko i kako Kina svojom „invazivnom“ metodom, kako pojedini na Zapadu nazivaju kineski nastup prema Africi, može pomoći narodu Afrike da iz stanja siromaštva pređe u viši stupanj razvoja, kada je i sama Kina još uvek zemlja u razvoju? U odgovoru na to pitanje Kinezi se pozivaju na velikog mislioca Konfučija, koji je rekao da: „Međusobna pomoć i siromašne ljude čini bogatim, a da se istrajnošću i debela čelična šipka može pretvoriti u iglu“.