Obožavamo živote pisaca, jer mislimo da u njihovoj žrtvi možemo pronaći našu patnju.
U većini slučajeva to ide u fetišizaciju, od pisaca pravimo Bogove, podastiremo crveni tepih do njihovog odra.
S mrtvima je, čini se, lakše: otkopavaju se ladice i otpočinje lov na neobjavljene reči.
Retko kad se posegne ka studiji, a to su knjige koje otkrivaju tajne rukopisa, onako iskreno, razume se.
U taj raritet spada i knjiga Milisava Savića – Pepeo, pena, šapat (Laguna, 2020).
Ko je mogao da se kladi da će nakon proze napuštenih udžerica i tamnovalovitih fabrika Savić preklinjati Crnjanskog da postane njegova senka?
Postepeno, kako stari mladost, a starost se mumificira (u kanone), odziv prošlosti postaje putokaz, saputnik, ravnopravna ljudina, i na ravnoj nozi se komunicira sa legendom.
Mit o seobama spaja se i udvaja sa biografijom raških krajeva.
Prolog i epilog otkrivaju realnu podlogu stvari: mladi novinar Studenta nije imao prilike da zvirne dalje od magnetofonskog ispitavanja, koje je, sva prilika, otišlo u nepovrat.
Još manje je pravio društvo Milošu, i nije smeo proglasiti se za njegovog ličnog šofera: iščitavamo materiju iz velikog broja intervjua koje je pisac dao.
S tim što nas to sad ne zanima, već narativ koji je od fragmenata sklopljen, živ, razigran, nerealno dokumentovan, proučen; sudbine su, praktično, secirane anatomskim skalpelom.
U početku je Milisav poput Mirka Kovača kad ovaj odluči da poseti Tina Ujevića: sav od strepnje da će gospodaru učiniti ono što može. To je zaziranje od veličine, oklop strahopoštovanja.
Ali kako krenu glasovi, pa se i Miloš uzvrti (familijarno imenovanje ume da zavara u pogledu bliskosti), te počne da se priseća zanosnih dojki svoje ujne, i gospođice kojoj je u Italiji pričao o ljubavi na Špicbergenu, Milisav se opušta, te daje sebi za pravo da barem, za početak, na pitanja odgovara.
Tako nastaje dijalog, i suočavanje dve epohe. Jedno detinjstvo kosi se s drugim, pa se Miloš priseća kako ga je majka zalud očekivala da se u Segedinu iskrca, iz vozova prepunih vojnika, koji su jurili ka Galiciji.
Savićevo odrastanje podseća na Jenove priče iz Promene – sve je to ista socijalistička škola, ideoloških parola i promašene socijalne jednačine.
Miloš tek puni dvadesetu kad ide u rat (i seća se Ilanče i lova na Srbe, zbog Principovog metka); Milisav uveliko gazi pedesetu kad na ovim prostorima divljaju nacionalističke sile.
Spaja ih Rim i London.
Savić se seća, poput reportera iz davnina, šta je sve Crnjanski u Embahadama pisao, koga se sve doticao, pa je uzalud tražio, po arhivama starodavnim, ostake nagorelog monarhističkog pergamenta.
Iz 2006. odlazi se u 1940. pa natrag: sad to više nije poslanstvo o kome danonoćno razmišlja Duče, već čir na guzici udružene Evrope koja se Srbijom raskusurava.
Tužno i paradoksalno Savić zaključuje kako se borba protiv Titove družine nije isplatila: zajahali su gori.
Uzalud se opanjkavao Mandarin, iako je Savićev, u reljefnom smislu, detaljnije prikazan.
Nijedan ni drugi značaj Ninove nagrade nisu dovoljno uvažavali: silom dara morala je da im pripadne.
U polemike su se uključivali žarom građanskog dostojanstva: Ristić nije uspeo Crnjanskog da dokrajči, kao što ni Savić nije mogao Đoga robije da spase.
Ali, bar su se trudili.
Savete za dobro vladanje, pa i u kazamatu, umeo je da udene tzv. Vi-pisac, iza koga se krije ime Borislava Pekića, koga Savić nalazi, navodno, u Londonu, dok koristi državnu stipendiju.
U tom istom gradu, malo ranije, skapava Crnjanski.
Savić se u tom smislu morao ispomagati Draganom R. Aćimovićem.
Recepcija legende izvedena je preko Argonautike i odnosa Venere i Adonisa.
Potraga za zlatnim runom demistifikovana je u maniru hajdučkih družina, i Savić je po unutrašnjem osećaju davao prostora svojim junacima, uključujući ih u relevantne događaje svoga zavijača, kao što je, na primer, odricanje od oca četnika, silovanje mlade i nezaštićene ćerke školskog druga, bračne izdaje posredstvom vodeničarke, svemu tome dodajući blage obrise kopaoničkog kraja, svedene na motiv devojačkog izvora.
Naivan čovek pomislio bi da kad je reč o Crnjanskom, da je u igri Odisej i niko drugi.
Ali prevario bi se jer dužnu poštu ipak odaje Adonisu, koji se nalazi u više prizora, dok, naizgled, preteže slika megdana sa veprom.
Miloš se pita kakva je to ljubav kad Venera pušta svoga mladića da ode u smrt?
Digresije koje su, takoreći, ličnog karaktera, ispituju polje književnosti i bavljenja njome, i u lakom trku pretresaju teme poput odnosa čitaoca i pisca, udvoričke i revolucionarne literature, interpukcijskih znakova, učešću biografije u delu, i proze u obnavljanju dobrote sveta, i toga sličnog.
Ispomažući se dvema kvalitativnim osobinama filozofskog materijala (Komedijant Slučaj i Nakaza Apsurd) svaka se reflektuje u maniru slučajnog i sudbinskog; izopačenog i nenadanog.
Namera, praktično, ne postoji, sem poslednje zdravice, koja zatvara knjigu, podsećajući na Apoteozu.
Tamo se uveliko kliče Banatu.
A ovde se, nekako rekvijemski, sumira nigdina jedne generacije.
Koja je pevala radi slobode, da u njoj nestane. Ne nadajući se tome, naravno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
