Na spomeniku bar treba da budu jednaki

Oni koji odlučuju u ime naroda u mestu u kojem je spomen-obeležje izgrađeno opredelili su se za ispisivanje samo imena svojih nastradalih sugrađana. Reagovanje Milosava Slavka Pešića iz Smedereva, autora poruke ‘’Ko u ovoj zemlji zaboravi 27. februar 1993. godine i stanicu Štrpci – odustao je od budućnosti’’ ispisane na belom mermernom kamenu, ponovo je aktuelizovalo pitanje: zašto se na spomenik stavljaju imena manjeg broja žrtava.

– …Ljudi su takvi kakvi jesu, uvek spremni da budu iznad Boga i da skrivajući se iza njegovog imena odlučuju. Da je drugačije 19 putnika iz voza 671 preživelo bi stajanku u stanici Štrpci. Nisu oni izabrani da stradaju, kako se sada govori, ‘’zbog imena i vere’’ već zbog nečijeg bezumlja koje seje strah da buja i da tišti. Sve je učinjeno da strah bolje uspeva. Da je drugačije na spomeniku bi, bar, bili jednaki. Umesto nišana, ili uz nišane, bila bi ispisana imena svih stradalnika iz noći. Bili bi jednaki u veri, jednaki u sudbini, u smrti. U životu, znamo, ne mogu, jer se živi tome protive. Kako ću biti bolji, ako smo jednaki? Žrtve su stradalnici i krvnici. Prvima se, odabirom imana za spomenik, osporava da su žrtvovani, skrivanjem imena krvnika poručuje se da su učinili što im je naređeno. Obe strane su žrtvovane, piše u reagovanju Milosava Slavka Pešića, autora poruke na spomen-obeležju u Prijepolju podignutom u znak sećanje na pobijene Bošnjake posle otmice u Štrpcima, koje je odbornik Demokratske partije Sandžaka u SO Almir Mehonjić, pročitao sa skupštinske govornice kada je skoro, prilikom razmatranja nacrta opštinskog statuta predlagao da se ‘’27. februar proglasi danom sjećanja na otete putnike’’, a što je glasovima vladajuće većine odbačeno.

– Da li je pogubljenem putnika završen bezumni čin ili se nastavlja time što se ne znaju počinioci, što se na spomenik stavljaju imena manjeg broja žrtava? Hoće li, vremenom, da se brišu i imena onih koji su sada na spomeniku? Šta je poruka: Prijepoljci su stradali, ostali su bili kolateralna šteta. Državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Jan Sabo poručio je da ‘’moramo naći snage i hrabrosti da ne zaboravljamo’’ ali i pre nego što je izgovorio tu rečenicu zaborav je mnogo toga prekrio. Upisivanjem devet imena Prijepoljaca na spomenik nastavljeno je zaboravljanje. Više od deceniju i po proteklo je od 27. februara 1993. godine kada je voz zaustavljen u stanici Štrpci i ljudi odvedeni u noć, do otkrivanja spomenika. Zar to nije put namotavanja klubeta zaborava? Nekome je zaborav bliži od pamćenja, kaže se u ovom reagovanju Milosava Slavka Pešića, autora odabrane i ispisane poruke na spomen-obeležje ‘’Štrpci’’ u Prijepolju i, pri kraju, dodaje: – Posle 16 godina razgovora, pregovora, ubeđivanja, odmeravanja političkih i inih snaga podignut je u Prijepolju spomenik nesrećnim putnicima voza Lovćen iz stanice Štrpci. Posle toliko odugovlačenja izgubio sam nadu da će ikada spomenik biti otkriven. Ako i bude, bio sam uveren, prirodno je da budu upisana sva imena žrtava. Jasno je da sam verovao da će se dogoditi što nije, a nisam verovao da će se desiti što jeste. Oslanjanje na razum je nesiguran oslonac. Spomenici čuvaju krhko i nepouzdano ljudsko pamćenje. Spomenik u Prijepolju, već časom otkrivanja, bitno je prebrisao deo pamćenja i ugrozio ga.