Foto: K. V. / DanasVažno je putovati, to je jedna od najvećih životnih istina, jer putovanja otvaraju vidike i pružaju mogućnost da doživimo i naučimo nešto novo u odnosu na ono što nas svakodneno okružuje.
Kad zakoračite van granica zemlje, u kojoj vas svakodnevno ubeđuju, da je najbogatija i da u njoj ljudi najlepše žive, vidite da i nije sve onako kako vam govore, drugim rečima, vidite da vas lažu, i to mnogo.
Istina je da ćete zemlju u kojoj ste se obreli, najbolje upoznati ukoliko posetite gradsku pijacu, jer upravo je ona realna slika naroda, njegovih običaja, kulture i načina života.
Osim puno hrane na jednom mestu, imaćete priliku da vidite i cene različitih prozvoda, i da ih uporedite sa onim na našim pijacama.
Prvo što će vam svakako zapasti za oko, jeste da su ljudi oko vas nasmejani i ni malo nalik na gospođu Maru, kod koje redovno, na pijaci u svom gradu, kupujete sir, voće i domaća jaja.
Kada je pitate, kako je, Mara uvek mrzovoljno odgovara da nije dobro, jer kupaca nema, prodaja ide loše, i da je u njenom selu ostalo još pet krava, a da ih je nekada imalo svako domaćinstvo, i da će uskoro i ona svoju prodati, jer interesa nema.
Za razliku od naših pijaca, na tim belosvetskim, robu ne kupujete od preprodavaca, već uglavnom od onih koji su je i proizveli, pa u krajnjoj liniji znate šta kupujete i koga gledate u oči.
A te koje gledate u oči su dobro raspoloženi, ljubazni i nasmejani, drugim rečima, zadovoljni.
Kad krenete po domaćim pijacama širom Srbije, ne znate ni od koga kupujete, ni šta tačno pazarite.
Mrzovoljni ljudi, prodaju robu po visokim cenama, a ako se usudite da kažete da ste u supermarektu, istu videli jeftiniju, rizikujete da, osim prezrivog pogleda i povišenog tona, dobijete naširoko objašnjenje da je roba na pijaci “domaća”.
O tome kako je to domaće uzgajano, čime je prskano ili hranjeno, niko vam ne može dati odgovor, a ponajmanje onaj koji vam je robu prodao.
Nikom ovde nije lako, mora se priznati, ni seljacima ni kupcima, pa čak ni preprodavcima, jer svako ima svoju muku, i svoj ralog zbog čega je “zaboravio” da se smeje.
Kako nam se to desilo?
Kako se desilo da su pijace u Srbiji postale ekskluzivana mesta, gde samo neki mogu da pazare?
Kako se desilo da je u Novom Sadu, na pijaci, kilogram sira 1.200 dinara, svinjsko meso u Zrenjaninu 1.000 dinara, beli luk u Kragujevcu 600 dinara?
Da li se ikada bolje živelo nego danas, pitao je nedavno „neko“, i nije se šalio.
I niko se nije smejao njegovom “ozbiljnom” pitanju?
U zemlji u kojoj se više ne smeje, postavlja se pitanje, šta je potrebno uraditi, kako bi se stvari promenile i pomerile sa mrtve tačke?
Da se vratimo na početak priče, potrebno je putovati, izaći iz ove zemlje i videti kako žive neki drugi ljudi.
Kada to vidite, niko više neće moći da vas laže i ubeđuje da je Srbija najbogatija i da je ovde najbolje…i da nikada nije bilo bolje.
Zapamtite, ispiranje mozga prolazi samo kod onih koji nisu videli dalje od svog dvorišta, Farme i Zadruge.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
