Na šta smo sve prinuđeni da bismo preživeli u Srbiji

Još uvek nedovoljno razbuđen pitam šta se dešava. „Počeo rat u Ukrajini“, kažu. Pošto procesuiram informaciju, pitam se što sam uopšte dolazio? Ko će sad da sluša o nekom tamo filmu na otvaranju Festa. A onda mi dođe u glavu da je naš film o izbeglicama. Novi, jezivi kontekst aktuelnosti za naš film. Užas.

Stvar se ponavlja i tokom narednih intervjua, kojih toga dana imam desetak. Neka senka je pala na novinare, na nas. Ponovo se uvukla ona uznemiravajuća neizvesnost koju, nažalost, jako dobro poznajem.

Nešto kasnije druga vrsta neizvesnosti me hvata po ulasku u Dom sindikata. Upravo se završava novinarska projekcija našeg filma. Uskoro nalećem na prve novinare. Zadovoljni su. Čestitaju mi. Puno ih je baš dirnuto.

Pred konferenciju za medije srećem se sa svojim glumcima koji su specijalno za ovu priliku došli ponovo u Beograd. Jedan od najboljih glumaca koje sam ikad sreo, šarmantni, svemogući Ibrahim Koma i snaga prirode, harizmatična, lepa i fascinantno inteligentna Nensi Mensa Ofei. Tu je i koscenarista Nikola Dukre, koji je uz Bojana Vuletića sa mnom prošao brojne uspone i padove ovog filma tokom godina. Zajedno smo se borili i u momentima kad je delovalo da nikad nećemo snimiti ovaj film. Ponovo smo svi na okupu posle dugo vremena. Što bi jedan moj profesor rekao: film nije crveni tepih, film je ustajanje pre zore i snimanje u blatu. U našem slučaju i na baš velikoj hladnoći. Taj deo smo odradili. Sad je došao ovaj deo gde treba da predstavljamo film u medijima. Glumcima je malo lakše, njima je udobno u centru pažnje.

Pridružuje nam se i Nebojša Dugalić, koji zbog obaveza u pozorištu neće biti sutra na premijeri. Mnogo mi je žao, jer mislim da je napravio izuzetnu ulogu. U vrlo limitiranom vremenu je doneo jedan kompleksan lik koji oslikava našu poziciju: na šta smo sve prinuđeni da bismo preživeli u Srbiji.

Sala za novinarske konferencije je puna. Prvo pitanje je namenjeno meni i ja od uzbuđenja pričam bez prestanka. A onda iznenađanje. Producent filma Miša Mogorović saopštava da smo te noći prodali film u SAD, Kanadi i na Karibima. Vest saznajemo zajedno sa novinarima. Pitam ga posle zašto mi ranije nije rekao. „Ovako je slađe“, kaže.

Petak, 25. februar

Dan premijere. Uzbuđen sam. Više puta tokom noći se budim. Danas imam samo jedan intervju, zajedno sa glumcima. I potom se rastajemo, da se odmorimo i sredimo za uveče.

Ranije nisam voleo crvene tepihe, ali se od pandemije nešto promenilo. Podnošljivija mi je cela ideja. U Karlovim Varima smo svi bili u istom hotelu i tokom spremanja za premijeru nastala je trka po sobama, isprobavanje i pozajmljivanje, kao da smo na srednjoškolskoj ekskurziji. Mnogo sam voleo taj momenat. Sa suprugom Jelenom Stanković, koja je i direktorka fotografije našeg filma, stižem u ugovoreno vreme u Dom sindikata.

Tokom ceremonije otvaranja ostajem zaključan u foajeu. Odnosno, pošto sam zakasnio sa ulaskom u salu, jer sam se pozdravljao sa prijateljima, sad nam ne dozvoljavaju da uđemo, pošto je u toku direktni prenos na TV. Otvaranje bi trebalo da traje pola sata, ali se produžilo na sat. Moj producent Miša dolazi na ideju da tih pedesetak ljudi koji su ostali u foajeu pozovemo na piće. I taman što su se svi latili čaše, stiže vest da su vrata ponovo otvorena i film uskoro počinje. Utrčavamo u salu.

Tokom filma osluškujem publiku.

Aplauz je veliki i dug, ali ja ga nisam u potpunosti svestan. Kao da se sve to dešava nekom dugom.

Projekciju posvećujem Milanu Vlajčiću, velikom čoveku iz čijih sam tekstova i kritika učio šta je film.

Ostajemo u razgovoru sa prijateljima i kolegama do kasno u noć.

Subota, 26. februar

Budimo se taman na vreme da vidimo uživo gostovanje Ibrahima i Nensi u jutarnjem programu. Uzbuđeni su i neispavani. Jelena i ja ih gledamo sa guštom i ponosom, kao da su nam deca. Jer glumci jesu velika deca.

A onda se svi zajedno nalazimo da popijemo kafu u hotelu Moskva. Sumiramo utiske, prepričavamo dogodovštine, gledamo smešni video koji su sinoć snimili, neki čelindž na nekoj društvenoj mreži. Nisam u toku, ali je smešno jer u svakom kadru svi neočekivano čučnu.

Nensi već pomalo kasni na aerodrom. Pošto mrzim rastanke, pravimo se kao da ćemo se malo kasnije ponovo videti. Čvrsto se zagrlimo i kažemo: „Vidimo se“, pa Ibrahim i ja trčimo preko puta u Dom sindikata gde se završava jutarnja projekcija našeg filma. Iznenađujuće je puno ljudi u velikoj sali i mi im se zahvaljujemo što su u subotu ujutru poranili na naš film. Dobijamo dug i topao aplauz. Ovo nije publika sa otvaranja Festa. Ovo su ljudi koji nisu tu da bi bili viđeni, nego da vide film. Prava publika. Nepoznati ljudi nam prilaze posle projekcije i čestitaju, pitaju za detalje snimanja.

Potom trčim u Hroniku Festa, pa još nekoliko intervjua.

Uveče je još jedna projekcija, ovog puta mnogo intimnija, u mojoj omiljenoj Dvorani Kulturnog centra Beograda. Sala je puna. Mnoštvo prijatelja i kolega. Odgovaramo na pitanja iz publike.

Večeras je žurka na koju smo pozvani, ali je većina nas iz ekipe premorena. Ibrahim mora da ustane u pet da bi stigao na jutarnji let. Ali videću ga već za dve nedelje, na festivalu u Belgiji.

Nedelja, 27. februar

Jelena i ja smo se konačno naspavali. Od naše ekipe koja ne živi u Beogradu, tu je još samo Nikola Dukre, koji želi pre polaska da odemo na Kalenić po kajmak i mladi sir. „Ne znam zašto u Francuskoj nemamo mladi sir“, kaže mi. Smešno mi je da se neko žali da nema sira u Francuskoj.

Poslednja projekcija našeg filma, u Fontani, je rasprodata. Jedva se probijamo kroz publiku. Ovoga puta samo najavljujem film, pa jurim na jednu filmsku poslasticu. U Domu omladine je premijera filma Heroji Gorana Nikolića. Ništa me ne može zaustaviti da tome prisustvujem. Iza ovog potpuno ludog filma stoji fenomenalna grupa mladih ljudi koji naprosto ne pristaju na to da je nešto nemoguće, pa ni snimiti film o srednjovekovnom ratniku koji se vraća kući posle Kosovske bitke, sa budžetom koji ne bi bio dovoljan ni za jedan dan profesionalnog snimanja. Beskrajno se divim talentu, kreativnosti, vrednoći i upornosti Gorana Nikolića, čiji je entuzijazam i vera u neke sasvim drugačije filmove zarazna. Kao Goranov profesor na master studijama režije, imao sam privilegiju da pratim proces stvaranja, od prve ideje do snimljenog filma. Heroji izgledaju spektakularno, imaju snažnu, subverzivnu poruku. Publika sa pažnjom prati film i na kraju nagrađuje mladu ekipu pravim ovacijama. Gledam ih na sceni dok se poklanjaju. Heroine produkcije Milenu Šmigić i Lanu Radošević, glavne glumce Mladena Sovilja i Todora Jovanovića i celu divnu, kreativnu ekipu. Zaslužili su ovakav uspeh. Uh, koliko nam je samo potrebno da s vremena na vreme osetimo da se veliki rad i trud u ovoj zemlji isplati.

Ponedeljak, 28. februar

Život ide dalje. Premijera našeg filma je prošla, nastavljaju se uobičajene radne obaveze. Konsultacije sa studentima, sastanak za Nedelju finskog filma čiji sam ove godine selektor. I jedan poseban poziv iz Rumunije. U jednom pozorištu u Transilvaniji postavili su predstavu inspirisanu mojim prvim filmom LJubav i drugi zločini. Zovu me na premijeru koja je sledeće nedelje. Beskrajno sam znatiželjan kako će to izgledati.

Po podne se naša četvorogodišnja ćerka Maša vraća kući. Poslednjih nekoliko dana je bila kod mojih roditelja. Jako smo je se uželeli. Sa vrata nas pita: „Jeste završili taj posao više?“

Utorak, 1. mart

Euforija je prošla. Adrenalin pao. Većinu dana spavam i igram se sa ćerkom.

Sreda, 2. mart

Tokom prepodneva se srećem sa prijateljima i kolegama koji su došli na Fest da predstave svoje filmove. A onda ispit na FDU. Studenti su napravili odlične vežbe. Sve visoke ocene.

Na televiziji vidim vest da su prve izbeglice iz Ukrajine stigle u Srbiju.

Autor je filmski režiser