U Srbiji je teško naći čoveka koji se ne smatra stručnjakom za američke poslove. Čak i oni koji ne znaju koliko država i koliko stanovnika ima ta zemlja umeju da nabroje sve što tamo ne valja. Svi ti samozvani poznavaoci bili su do srede ujutru sigurni da Amerikanci neće izabrati tamnoputog predsednika. Biće da ljudi u Srbiji, pa i oni koji su bar jednom bili s one strane Okeana, imaju više predrasuda o Amerikancima nego Amerikanci o sebi.
Da su se pitali srpski birači, Barak Obama nikada ne bi postao predsednik svoje zemlje. Tu je jedna od razlika između ovdašnjeg i tamošnjeg razumevanja odnosa manjine i većine. Da živi u Srbiji, budući američki predsednik bio bi pripadnik manjine. Sa svim pravima, ali bez šanse da postane šef države. Tamo on nije manjinac, većgrađanin sa svim pravima, pa i onim da bude izabran za predsednika. Tamo su svi, pre svega, Amerikanci. Obama je izabran ne zbog rase ili vere, većkao Amerikanac koji je svoje sunarodnike uverio da će im omogućiti više nego njegov protivnik. Nije Amerika savršena, niti je njena politika bez greške. Ali, Obama u noći slavlja nije uzalud spomenuo američki san. Da on ne postoji, budući žitelj Bele kuće bio bi do penzije skroman provincijski advokat. Većina njegovih sugrađana ne mašta o predsedničkoj fotelji. Zadovoljavaju se slobodom i pravom da u oštrom nadmetanju za bolji život imaju podjednake šanse. Kad je komisija na ispitu za sticanje američkog državljanstva upitala jednog doseljenika iz Italije da li on, prema američkom ustavu, ima pravo da bude izabran za predsednika, čovek je, kaže anegdota, prostodušno odgovorio: „Gospodo, nisam došao da vam budem predsednik. Došao sam da pravim pice, jer se od toga ovde može živeti bolje nego u Napulju“. To je, za većinu Obaminih birača, američki san. Nagađanja šta njihov izbor znači za Srbiju takođe svedoče o nepoznavanju te države. Američki predsednici ne bave se malim državama na drugom kraju sveta. Posredno, uticaja ima: ako Americi krene nabolje, dobar vetar prenese se i u Stari svet, pa i u njegove balkanske zakutke. Uzgred, u vreme kada je rođen, Obama je imao više šansi da postane predsednik tadašnje Jugoslavije nego tadašnjih Sjedinjenih Država. Nešto se promenilo za tih pedesetak godina. Kako ovde, još više tamo.
Promenilo se još nešto. Predsednik Rusije i budući predsednik Amerike zajedno imaju manje godina nego gospođa En Nikson Kuper, najstarija učesnica na američkim izborima. Na sve mlađima svet ostaje. Ima o tome sjajna pričica u Obaminoj knjizi „Smelost nade“. Pošto se rukovao s drugaricom svoje ćerke, ona mu je rekla: „Ni tinejdžeri se više ne rukuju. U dvadeset prvom veku smo“. Malijin tata zaključuje: „Glumljenje opasnog tipa kod mojih ćerki mi ne prolazi“. I tom knjigom i svime što je radio Obama dokazuje sunarodnicima da je jedan od njih. Izabrali su ga kao takvog. Prosečni biraču Srbiji prilično je stariji od onog u Americi. Možda i otud potiče različito razumevanje i svoje zemlje i sveta. Nije sramota biti star. Sramota je starinskim poimanjem svoje zemlje i sveta otimati budućnost mlađima.
U Srbiji se često čuje da vlasti niko ništa ne može. Neće biti da je baš tako. Da nije bilo upornih novinara koji su mesecima pisali o bezobrazno visokim platama u javnim preduzećima i njihovim upravnim odborima, ne bi se Vlada setila da skreše ta primanja. Zasad se nije setila da na te položaje postavlja ljude koje preporučuje njihova stručnost, a ne partijska pripadnost. Partijci se i danas plaše nepartijaca. Lenjinističko-staljinistička škola. Zbog toga javnost mora pritiskati dalje. Da nije bilo njenog pritiska, ne bi zakonopisci pripremili novi zakon o političkim partijama. Bude li usvojen, više neće moći baš svako da se kandiduje za predsednika o državnom trošku.
Kresanje plata beogradske vlasti za deset odsto nekima liči na dodvoravanje sirotinji. Za koliko bi ih morali smanjiti da bi zadovoljili nezadovoljnike? Suština nije samo u tome što će se uštedeti nekoliko miliona mesečno. Ona je u tome da vlast počinje da se odgovornije odnosi prema javnosti. U komunizmu se nije smelo pitati koliku platu ima sekretar opštinskog komiteta partije ili gradonačelnik Beograda, ili zašto ministri idu u lov državnim limuzinama. Da li su građani više pljačkani tada ili danas? Građana tada nije bilo. Novinara je bilo i tada. I naučili su da se najviše može saznati od onih koji su pali s vlasti. Bivši ministar je zahvalniji sagovornik i pouzdaniji izvor od sadašnjeg. Današnji ne misle da će jednom biti bivši. Lenjinističko-staljinistička škola. Prema njenom učenju, direktor železnice nikada ne putuje vozom, ministar policije ne mora da poštuje saobraćajne propise, državni nameštenik može da ima privatno preduzeće ili agenciju koja trguje ili na drugi način posluje s državom.
Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, pojačani Majom Gojković, kreću da ruše vladu. Biće da nisu pratili istraživanja javnog mnjenja.
Nadležni i dalje tvrde da nema dokaza da je Mladiću Srbiji. Ako nema, možda bi se moglo dokazati kada i kuda je otišao. Pa da svima, bar zbog toga, malo lakne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
