Na transplantacije čeka više od 2.000 pacijenata

Situacija je takva da se Srbija nalazi na poslednjem mestu u Evropi po broju organa iz programa donosrtva i po broju izvršenih transplantacija. A procenjuje se da jedan donor može spasiti do osam života.

O krizi donorstva za Danas su govorili lekari i pacijenti, i jedni i drugi konstatujući faktičko stanje – svetla na kraju tunela nema. Stručnjaci kažu da su potrebne sistemske promene i značajnija pomoć države, ali i medijska podrška kako bi se izašlo na kraj sa ovim, izuzetno ozbiljnim, problemom.

Ispred Saveza organizacija bubrežnih invalida Srbije, o problemu manjka donora govori dr Ljubinko Todorović, koji je i sam dugogodišnji pacijent.

– Poteškoće sa kojima se suočavamo su pre svega organizacione prirode. O tome smo govorili često, ali to ne dopire do onih do kojih treba. Pre devet godina imali smo 70 kadaveričnih transplantacija bubrega, a u godini pre korone samo 19 i to je očigledan i značajan pad. Više je faktora koji su uticali da dođe do takvog stanja, a najznačajniji je loša organizacija države, ističe stručnjak.

Doktor Todorović dodaje i da je veliki problem, kada su u pitanju kadaverične transplantacije, neevidentiranje moždane smrti potencijalnog donora.

– Kod nas se prijavljuje samo oko dva posto moždane smrti. Ako nadležni to ne prijave, vi ne možete da reagujete i nije moguće uraditi ama baš ništa. U Sloveniji i Hrvatskoj, koji su daleko ispred nas po broju doniranih organa, postoje konzilijumi lekara koji konstatuju moždanu smrt i oni su potpuno nezavisni od transplantacionog tima. Kada oni konstatuju moždanu smrt, odmah obaveste nadležne u ministarstvu čiji koordinator zatim razgovara sa porodicom preminulog kako bi razmotrili mogućnost donorstva organa. U 80 odsto slučajeva porodica pristane na doniranje organa i mnogi životi na taj način budu spaseni, naglašava doktor.

Doktor Todorović kao ozbiljnu prepreku u poboljšavanju uslova za donorstvo organa navodi i strah njegovih kolega da govore o sistemskim greškama, ali i to što su mediji prestali aktivno da se bave ovim problemom i činjenicom da je Srbija poslednja u Evropi po broju izvršenih transplantacija i po broju doniranih organa.

Loši trendovi su dodatno pogoršani globalnom pandemijom korona virusa, koja je usporila zdravstveni sistem, produbila postojeći strah od donorstva i odvratila građane od ideje da doniraju organe i da na taj način pomognu onima kojima je to najpotrebnije. Zbog toga su liste čekanja sve duže, a onima koji čekaju na transplantaciju organa, nada se smanjuje iz dana u dan.

Kako kaže Mladen Todić, predsednik Udruženja transplantiranih pacijenata i pacijenata kojima je potrebna transplantacija organa „Zajedno za novi život“, nedostatak donora je direktno povezan sa neinformisanošću građana i niskom svesti o tome šta donorstvo zapravo predstavlja.

– Veliki problem je neinformisanost i to što transplantaciju organa prate različite kontroverze. Ljudi temu donorstva organa vezuju za „Žutu kuću“ ili za aferu prodaje beba, što jedno sa drugim nema nikakve veze, naročito danas, kad zbog zakonske regulative ne postoje nikakve mahinacije vezane za trgovinu organa, kaže Todić, kom je, nakon dve i po godine provedene na listi čekanja, transplantirana jetra. Kako je rekao, mediji ne govore dovoljno o ovom problemu.

– Mi smo na dnu evropske lestvice i po broju donora i po broju transplantacija. Problem je u niskoj društvenoj svesti i u slaboj kampanji koja se vodi, pogotovo od strane medija. O ovoj temi mediji govore samo kada je nacionalni ili evropski dan donora, a mislim da značajniji povod treba da budu životi 2.000 ljudi koji čekaju transplantaciju organa, naglašava Todić. Ističe i mračnu statistiku kada su u pitanju pacijenti koji čekaju na transplantaciju.

– Od početka 2021. u Srbiji je preminulo 14 pacijenata čekajući novu jetru. Donora nigde nema. Ljudi o ovoj temi razmišljaju samo kada je organ potreban njima ili nekome njima bližnjem. Ove godine presađene su samo četiri jetre, pet bubrega i jedno srce. To je poražavajuće. Porodice, misleći da će biti nekakvih malverzacija, ne potpisuju saglasnost za donorstvo organa njihovih najmilijih i to je ogroman problem koji nas sve jako sputava, naglašava Todić.

Radivoje Filipović je čekao na novo srce, međutim komplikacije kod prvog donora učinile su da ga dočeka u poslednjem trenutku, pukom srećom.

– Ja sam bio gotov, odgovarajući donor se pojavio u zadnji čas. Nakon što sam dobio novo srce, osetio sam se kao da sam dobio nov život. Sve mogu lakše da radim. I on ukazuje na neorganizovanost države kada je donorstvo organa u pitanju.

– Ne postoji nikakva organizacija. Mi donore imamo, ali zbog neorganizovanog sistema oni se ne evidentiraju, a šanse se propuštaju. Mediji o tome ne pišu a država ćuti, kaže naš sagovornik. Sve one koji strahuju od toga da postanu donori, Radivoje poziva da se oslobode paranoje i učine humano delo.

Prema brojkama koje je izneo Eurotransplant, na sedam miliona stanovnika, standard je da se godišnje izvrši najmanje 70 transplantacija srca, 200 transplantacija jetre i oko 450 transplantacija bubrega. Uz deprimirajuće brojke, brine i potpuno socijalno rastrojstvo, neinformisanost ali i nezainteresovanost države da se na odlučan način, kroz ozbiljan pristup bavi ovim problemom.

Dvanaest puta manje od Hrvatske

Naša zemlja, sa samo tri donora na milion stanovnika, ponovimo, nalazi se na poslednjem mestu u Evropi po broju transplantacija organa. Poređenja radi, Mađarska ima 17, Slovenija 19, Austrija 23, a Hrvatska čak 37 donora organa na milion stanovnika.

Kočnica i Ustavni sud

Problemu je umnogome doprinelo i obaranje Zakona o transplantacijama u Ustavnom Sudu krajem maja prošle godine. Zakon je oboren zbog spornog člana 23, koji navodi da se organi preminulog mogu uzeti radi presađivanja, ukoliko se davalac tome nije pre smrti protivio, odnosno ako se u trenutku smrti tome nije izričito usprotivio njegov roditelj, supružnik ili punoletno dete.

Tekst je deo projekta „Uči sa Danasom“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.