Nacionalizam nije saglasan sa slobodom

Tragao je uporno i savesno za neizvesnom istinom kao slobodnomisleći intelektualac. I posle dvadeset godina otkako nas je napustio njegova istraživanja imaju začuđujuću aktuelnost.

Slobodan Inić pokazao je da je nacionalizam, kao oblik iluzorne svesti, stranputica, koja ne može izbeći osiromašenje vlastitog naroda. Smatrao je da ugroženi narod ništa ne može osiromašiti kao nacionalizam.

Konstatuje da je duhovno siromaštvo gore od materijalnog. A sve je to rečeno u prevratničko vreme kad su vatreni komunisti postajali ne samo gorljivi antikomunisti već i žestoki nacionalisti.

Tada se pojavio i novi tip političara koga je krasila nacionalistička strast. Nabildovani nacionalista umišlja da u svakom času deluje kao spasilac svoje nacije, a pritom mu ne stiže do svesti da u svojoj nekritičnosti radi protiv njene budućnosti.

Snaga iracionalnog zamračuje mu svest, tako da i ono što bi po prirodi stvari moralo biti u polju svesne aktivnosti postaje deo nesvesnog batrganja koje teško umiče stvorenim predubeđenjima.

Ekstremnog nacionalistu pritiskaju oblaci emocija i konfuzna osećajnost. To je stanje prikladno unutrašnjem neredu, opsesijama i fanatizmu. Fanatizam je, inače, ukorenjen u kolektivnoj narcisoidnosti.

O superiornosti, posebnosti i nemerljivim vrednostima svoje nacije govorilo se neumereno i gromoglasno, u vreme zaraćenosti i ekstremne krize. To je bilo dovoljno da dođe do šovinističkog manitanja. Ostali su krvavi tragovi i mržnja.

Pošto je jasno prepoznao nacionalizam kao oblik ljudske nesreće, u kome su bezumno, u ratu, stradali ljudski životi, Inić dolazi do zaključka da će se siromaštvo pojaviti kao neizbežna posledica u vreme mira.

Pitao se da li će socijalna beda možda postati faktor nove resocijalizacije, u kojoj bi došlo do oslobađanja ljudi od nacionalističkih strasti i nacionalističkog ludila. I konačno, da li će se lišiti onih koji su ih predano vodili u nacionalističku nesreću.

Na žalost, to se nije dogodilo do danas. I to je velika nevolja koje nikako da se oslobodimo i pored toga što je to jedan od važnih uslova za uspostavljanje suštinskih promena na putu do demokratskog društva.

Užareni nacionalizam ostvarivao se bez vlastitog cilja. Težnje nacionalista još od devedesetih godina u duhu – sve ili ništa završavale su se kao ništa.

Ništa od grandomanskih zamisli – svi Srbi u jednoj državi. Za naš ratnički neoprimitivizam bili su neophodni ostrašćeni patrioti i maloumni ratoljupci.

O njima je pisao Inić. Imali smo ih nebrojeno. Što je najgore, na kraju, nije postojala spremnost da se priznaju nevaljalstva, koja su se dogodila u istoriji ratotvornog beščašća. Zato je bilo teško izbeći nesporazume i sa sobom i sa drugima. Bilo je neophodno ispričati mitotvornu priču, otkriti njenu surovost.

Zato Inić piše o tome da materijalno siromaštvo prirodno vodi i ka kulturnom siromaštvu, dezorijentaciji i poremećenim vrednostima. Istraživači su pokazali da potkulturu siromašnih poplavljuju osećanja bespomoćnosti, apatije, inferiornosti i zavisnosti.

Takvu sliku i nepriliku pružala je i pruža naša država.

U siromašnom načinu života bila je mogućna samo opora destrukcija – stvarnost bez duha, poezije i snova. Uz to, eto, poznati smo još po jednom neslavnom rekordu, po nepismenosti. Ne vredi govoriti o nepismenosti u duhu bilo kojih pedagoških poema i moralizatorskog prekora – nema smisla pridikovati o tome šta je trebalo, a nije učinjeno.

Za starije i najstarije analfabete, koji su i najzastupljeniji, a čiji postotak nije zanemarljiv, kašnjenje je neminovnost. A u civilizovanim državama svaki nepismeni se u javnosti doživljava kao skandal bez premca.

Statistike o nepismenosti govore o zastarelosti našeg društva i našoj golemoj zapuštenosti. Tako se materijalnom siromaštvu pridružilo i obrazovno siromaštvo. Pismenost je važna koliko i znanje. Neupućenost u kompjutersku civilizaciju smatra se informativnom nepismenošću. Po funkcionalnoj nepismenosti na evropskom smo dnu.

U spisu Demokratija aplauza, Slobodan Inić zapisao je: „U osnovi moje političke filosofije je credo da narod mora pomoći državi da ga ona, kojim slučajem, svojom vladavinom ne upropasti. Jer, kad država padne na ispitu-narod ide na popravni“.

Inić je znao da je vladavina naroda teško rešiva zagonetka, a ipak je prizivao. Ako je neuka većina nadmoćna nad obrazovanom manjinom ima razloga za zabrinutost i nedoumice. Bez umne vladavine teško je realizovati ideju o opštem interesu, pravnoj državi, građanskoj slobodi i vladavini zakona.

Nema demokratskog društva sve dok se pojedinac ne pojavi kao punoletno i slobodno biće.

A demokratije nema bez demokratskih institucija. Nema je bez kulture i vrednosti civilnog društva.

U pravu je Dal Hok kad ističe da je demokratija stanje duha jednog naroda i njegovog načina života, a mnogo manje propisana forma njegovog političkog organizovanja. A bez kulture nije moguće utemeljiti demokratiju kao vrednosti slobodnog društva jer još nema Inićevog slobodnog građanina. A intelektualci, kao političke skutonoše, kao advokati nacije, kao kobajagi zaštitnici nacionalnih interesa, podržavali su šovinistički primitivizam i ratotvorno ludilo

Militantni intelektualci pokazali su veliku sklonost prema nacionalnoj zatvorenosti, samodovoljnosti i nekritičnosti. Tako su se političari i intelektualci našli na istoj strani, u istom kolu, ali bez osećanja mere, pravičnosti i svesti o odgovornosti. Uz ideju da je rat rađanje, oni su postali saučesnici u zločinjenju.

Zato su oni i danas daleko od nastojanja da se kritički obračunaju sa nacionalističkim ekstremizmom i istorijom posrnuća. Tu se skriva trajnost njihovih vrednosnih zabluda i gluvilo savesti koje je primećivao Inić.

U pravu su oni istraživači političkog života, u koje spada i Slobodan Inić, koji demokratiju i slobodnu javnost testiraju na pitanju većina – manjina.

Javnost većine mora zaštititi različitosti, ako neće da ostane na tragu tiranije većine. Svaku vlast, pa i vlast većine, neophodno je potčiniti pravilima i zakonima, ustavu. Slobodan Inić je isticao da je problematična javnost većine, naročito kad ruši javnost različitosti i vrednosti manjinskog mišljenja. A to se ovde uveliko činilo.

Slobodanu Iliću je bilo jasno da je opasno prihvatiti naciju kao alfu i omegu vrednosti, kao dovoljan okvir za utemeljenje kulture, demokratije i kritičke svesti.

I za njega je kao za Mario Vargas LJosu nacionalizam nespojiv sa idejom slobode, jer je tvrdi nacionalizam u stvari zabluda i abnormalnost, nastranost i oblik fanatizma, arhaična i restriktivna doktrina.

Nema saglasnosti između nacionalizma i kulture, nacionalizma i demokratije. To je Slobodan Inić obrazložio. To je izuzetno značajno jer je ovde nacionalizam u velikom usponu a demokratija u potonuću.