Nacionalni identitet u središtu kampanja

Francuska predsednička kampanja obeležena je pitanjem koje je dugo predstavljalo monopol ekstremne desnice: Kako je najbolje biti Francuz?
Konzervativni kandidat Nikola Sarkozi želi da oformi „ministarstvo za imigracioni i nacionalni identitet“ koje bi od došljaka zahtevalo da prihvate sekularne vrednosti republikanske države. Socijalistički kandidat Segolen Roajal želi da svaki građanin Francuske nauči Marseljezu i drži francusku zastavu u šolji na radnom stolu. Ekstremno desničarski kandidat Žan-Mari le Pen likuje da su njegovi rivali ukrali, i samim tim potvrdili, njegovu poruku „Francuska za Francuze.“
Neki politički komentatori optužuju Sarkozija za povratak najmračnijem periodu moderne francuske istorije: vladi kolaboracioniste Višija tokom nacističke okupacije. Roajalovu, pak, napadaju kako rivali tako i članovi njenog tabora za manipulisanje simbolima koji su kroz istoriju bili u domenu ekstremne desnice.
I dok je do prvog kruga glasanja ostalo još 24 dana, bitka povodom francuskog identiteta preovladava diskusijama u odnosu na mnogo praktičnija pitanja kao što su smanjenje nezaposlenosti i razvijanje Francuske u konkurentniju zemlju. Prelaz na diskusiju o francuskom identitetu delimično ima za cilj preuzimanje Le Penovih glasova koji je 2002. šokirao Francusku kada je posle prvog kruga glasanja zauzeo drugo mesto. To je takođe i pokušaj da se nervozni glasači ponovo uvere da će Francuska ostati važna sila, u trenutku kada gubi istaknuto mesto u okviru veće EU i u globalizovanom svetu, boreći se s otuđenim muslimanima i etničkom arapskom i afričkom populacijom kod kuće.
„Rešavanje krize identiteta u Francuskoj veoma je ozbiljno pitanje, ali su ga i Sarkozi i Roajalova trivijalizovali u svojim predsedničkim kampanjama“, rekao je politički analitičar Erik Dupin. „Oboje se igraju sa strahovima i osnovnom osećanjima ljudi“, dodao je on. Fransoa Bajru, centristički kandidat, osuđuje „nacionalističku opsesiju“ koja obeležava kampanje.
Tokom proteklih godina Francuska se borila s ekonomskim i kulturnim pitanjima vezanim za imigrante. To je nešto što se dešavalo i u ostalim delovima Evrope, odnosno kako zaustaviti priliv ilegalnih imigranata koji crpe ekonomiju zemlje. Drugo pitanje je kako naterati građane Francuske imigrantskog porekla da poštuju zakone, uključujući one koji zabranjuju običaje kao što su poligamija i nošenje muslimanskih zarova u školama i na univerzitetima. Kao ministar unutrašnjih poslova, pre nego što se u ponedeljak povukao kako bi se usredsredio na svoju kampanju, Sarkozi je pooštrio imigracione zakone i hvalio se da je izbacio na desetine hiljada ilegalnih imigranata, kao i da je sprečio ostale da uđu u zemlju. Njegov zahtev iz 2005. da se „očiste“ predgrađa u kojima živi etničko arapsko i muslimansko stanovništvo izazvao je tronedeljne orgije nasilja. Sarkozi, koji je tokom kampanje vidno zaobilazio predgrađa, kritikovao je imigrante i njihove potomke koji se odupiru francuskom modelu integracije, objašnjavajući da je neprihvatljivo da onaj ko želi da živi u Francuskoj ne poštuje i ne voli zemlju i odbija da nauči jezik.
Sarkozi je i izazvao trenutnu debatu kada je 8. marta na televiziji najavio plan za osnivanje „ministarstva za imigracije i nacionalni identitet“. Roajalova je taj plan nazvala „sramnim“, dodajući da „strani radnici nikada nisu pretili da ugroze francuski identitet“. Simon Veil, bivši ministar vlade i žena koja je preživela Holokaust, osudila je Sarkozijevu ideju i rekla: „Ne sviđa mi se njegova ambiciozna formula. Ministarstvo za imigracije i „integraciju“ bila bi bolja ideja“.