Nacistički logor u Osnabriku i priča o Baraci 35: U njemu je tamnovalo 6.500 oficira iz Jugoslavije

Prvi oficiri u ovaj logor su došli u drugoj polovini aprila 1941. godine, nakon napada Nemačke na Jugoslaviju u Drugom svetkom ratu. Pokupljeni su sa raznih strana, dobar deo došao je sa juga, kada ih je zarobila nemačka armija koja je napredovala iz Grčke.

Na prostoru nacističke Nemačke bilo je 230.000 zarobljenika iz bivše Jugoslavije. Većinom su bili u radnim logorima gde su umirali u surovim uslovima. Sa ovim logorom u Donjoj Saksiniji situacija je bila drugačija.

Manje od pet odsto ljudi u njemu je umrlo i ubijeno za sve godine zarobljeništva. Bio je specifičan po tome što je jedini takav logor gde su smeštani jugoslovenski oficiri, ali i jedini logor u zapadnom delu Nemačke koji je bio pod Ženevskom konvecijom.

Istoričar dr Željko Dragić kaže da sa Udruženjem „Baraka 35“ pokušava da ovaj prostor spasi od zaborava, da ga sačuva i obnovi.

„Imali su sreću. Hitler je taj logor napravio polovinom tridesetih godina za Nemce koji su bili njegovi protivnici, poput komunista i socijalista. Kada je Nemačka okupirala Francusku i zemlje Beneluksa, dovodili su zarobljenike iz tih krajeva. Nemačka vlada, 1941. godine donela je odluku da to bude logor za oficire iz Jugoslavije. Čudno je i meni kao istoričaru da se logor održao na taj način do kraja, jer je Jugoslavija bila okupirana, a kralj izbegao. Nemamo zapisano, ali priča se da je logor opstao pod Ženevskom konvencijom i na ovakav način, posredstvom Engleza“, kazao je Dragić.

Logor u kom Jevreji nisu sistemski ubijani

Logor je nekada imao 60 baraka. Kako kaže ovaj istoričar, od 6500 zarobljenika većina su bili Srbi. Tragajući po dostupnoj arhivi, došao je do podatka da je među oficirima bilo i čak 450 Jevreja, koji su imali i svog rabina, baš kao što su pravoslavci imali svog sveštenika.

Osnabrik je vrlo brzo nastavlja, bio „čist od Jevreja“, dok su njihovi zarobljeni sunarodnici iz Jugoslavije u logoru mogli da imaju svoje obrede i da se sahranjuju po jevrejskoj tradiciji, na svom groblju.

Kao vojni duhovnik radio je Cvi Asari, koji je kasnije postao rabin države Donje Saksonije. Sa druge strane, vojni sveštenik Milan Jovanović, nakon izlaska iz logora, kasnije je bio višedecenijski paroh osnabrički.

U logoru su postojale i razne sekcije, umetničke i sportske, a zarobljenici su redovno mogli da se javljaju svojoj rodbini.

U logoru je ostao i deo Slovenaca i Hrvata

Kako tvrdi Dragić, ako nisi bio Srbin, Jevrejin i Crnogorac, mogao si da napustiš ovo mesto. Tu dolazimo do priče ko se kako izjašnjavao, što je u ovom delu sveta uvek zanimljivo.

Naš sagovornik smatra, da je svaka ta sudbina ostavljena za sebe i teško se sada vratiti u kontekst proleća 1941. godine i toga kako su se ljudi osećali.

„Ako se izjašniš kao Hrvat, Slovenac ili Musliman mogao si da odeš, vratiš se i prijaviš u recimo u tad Nezavisnu državu Hrvatsku. Tada je bilo raznih naroda u vojsci. Međutim, oko 200 Slovenaca je ostalo iako su mogli da napuste logor. Kada sam počeo da istražujem arhivu, prepisivao sam i imena na grobovima onih koji nisu preživeli. Niko se tim još nije bavio. Jasno je da su neki bili Hrvati. Posle sam istraživao sudbine tih ljudi i došao do podataka i da je deo Hrvata ostao u logoru, barem su se tako ranije izjašnjavali u svojim dokumentima. Ali ta priča sada nikome ne odgovara, ni jednima ni drugima. Sa druge strane, neki Srbi su govorili da su Bunjevci, da bi bili pušteni. To vam je rat”, izjavi je Dragić.

Ne pominju se četnici, deo zarobljenika okrenuo se komunistima

Da li opstajanje ovog logora ima veze sa, kako ističe naš sagovornik, premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom i njegovim igranjem na dve strane u Jugoslaviji do jednog trenutka u ratu, još nije uspeo da istraži.

Nigde u dokumentaciji vezanoj za logor, do sada, kaže nije pronašao reč – četnik.

Većina su smatra bili monarhisti, oficiri odani kralju Petru II Karađorđeviću. Bilo je onih koji su tokom boravka u logoru postali komunisti. Od 6500 zarobljenika 4500 se vratilo u Jugoslaviju i prihvatilo novu vlast.

Ostali su, posredstvom Engleza otišli za Ameriku, Južnu Afriku, Australiju, mali deo, njih od pedeset do sto, ostao je u Osnabriku i Nemačkoj.

„Stanislav Vinaver je bio u ovom logoru. U toku tamnovanja postao je komunista. Našao sam podatak da su sakupljali novac da bi kupili radio, kako bi slušali Radio Moskvu. Vrednost koji su dali za radio je kao da sada kupimo skupimo pare za nekoliko stanova u Novom Sadu ili Beogradu. U logoru su bili i otac doktora Predraga Kona, Nade i Đorđa Blama, Miroslava Lazanskog i drugih ljudi koji su nama danas poznati“, nastavlja naš sagovornik.

Šestog decembra 1944. dogodilo se savezničko bombardovanje. U logoru je tada poginulo 117 oficira. Nemci im nisu dali da napuste drvene barake, koje su bile lako zapaljive.

Malo ljudi u Osnabriku danas zna da im je ispod domova nekadašnji logor

Oslobođenjem, u 1945. godine dolaze Englezi i tu prave privremeni smeštaj za one koji neće da se vrate u Jugoslaviju. Nakon toga logor je posetio i kralj lično.

Početkom pedesetih u barake se smeštaju engleski vojnici koji tu prave vojni kamp i ostaju sve do 2008. godine i isteka ugovora.

Danas je ovo sam centar Osnabrika, gde se nalaze zgrade, vrtići i prodavnice. Većina ljudi ni ne zna da živi na prostoru nekadašnjeg logora. Dragić smatra da ovaj specifičan deo istorije treba da se sačuva, iz tog razloga je pre četiri godine i došao u udruženje.

„Baraka nije imala ni vodu ni struju, raspadala se. Pokrenuli smo priču zajedno sa Jevrejskom opštinom da grad Osnabrik uvede grejanje i toplu vodu. Za sada je saniran samo jedan ulaz i tolet. Kada smo kopali dovod za grejanje, samo na tom malom delu našli smo šlemove i oznake vojnika, ko zna šta tu sve ima ispod. Plan je da koristimo baraku kao kao izložbeni prostor. Kako nije bilo masovnih stradanja, ako bi prostor obnovili, on bi mogao poslužiti i kao naš kulturni centar, a ne samo memorijalni. U taj objekat mora još da se ulaže, a u tome bi smatram trebalo da pomogne i naša zemlja”, nastavlja Dragić.

Knjiga i izložba o logoru

Ovaj istoričar bio je i kustos jedine izložbe održane u Baraki 35, pre dve godine. Autor je knjige „Sudbine i kazivanja: Osnabričko čudo”, koja donosi priče o životima zarobljenika u logoru, ali i njihovih potomaka, koje je prikupio tokom godina.

“Problematično je što ne može nigde da se nađe materijal. Moja molba je obavestimo ljude sa ovih prostora kako skupljamo materijal o logoru. Kada sam dao intervju za jedne srpske novine u Americi, posle mi se javilo 500 ljudi koji nešto znaju o tome ili su potomci logoraša. Voleo bih da se tako nešto desi i ovde. Sve što sam skupio mahom je od ljudi koji se nalaze van Srbije“, napomenuo je istoričar.

Dragić, s velikim poštovanjem ističe i ime dugogodišnjeg predsednika udruženja Baraka 35, Petra Miloradovića, čiji je otac boravio u logoru, a koji je dao veliki doprinos da se očuva uspomena na priču iz Osnabrika.

Broj telefona na koji se mogu javiti oni koji nešto znaju o ovom logoru je +49/173/ 606 54 38 ili [email protected].