Nacrt zakona o zaštiti podataka o ličnosti – daleko ispod nužnog nivoa

Poverenik ocenjuje da je, generalno, Nacrt zakona daleko ispod očekivanog i neophodnog nivoa i da se na njega, sa stanovišta predmeta, sadržine, metodologije, čak i elementarne nomotehnike, može i mora staviti veoma veliki broj primedbi.

U osvrtu na samo neke od njih poverenik Rodoljub Šabić je izjavio i sledeće:

„U vezi sa predmetom Zakona prvo što neizbežno pada u oči je da se malo, sasvim nedovoljno pažnje posvećuje tzv. posebnim oblicima obrade podataka. Samo manji broj kratkih a nažalost ne baš jasnih odredbi posvećen je nekim od njih (arhiviranje, naučno istraživanje, obrada JMBG itd.), ali su potpuno neregulisani ostali neki posebni oblici kao što su npr. video-nadzor ili direktni marketing, iako su veoma važni a u dosadašnjoj praksi su izazivali veliki broj problema.

Istovremeno se međutim, izuzetno, neshvatljivo mnogo prostora posvećuje jednom jedinom posebnom obliku obrade podataka. U čak 59 članova Nacrta predviđa se da se obrada koju vrše „nadležni organi“ radi „gonjenja učinioca krivičnih dela, izvršenja sankcija i zaštite od pretnji javnoj i nacionalnoj bezbednosti“ izuzima iz opšteg režima zaštite, da on za nju ne važi. Pri tome nije precizirano na koje se konkretno organe ovo odnosi, u kojim postupcima i povodom kojih radnji, što ostavlja prostor za razna „kreativna“ tumačenja, odnosno zloupotrebe.

Ne dovodeći u pitanje značaj javne i državne bezbednosti, moglo se i moralo pronaći adekvatnije rešenje. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti težište mora imati na zaštiti prava građana, a ne organa bezbednosti.

Zanimljiv je i indikativan i odnos normi Nacrta prema instituciji Poverenika.

Nacrtom zakona se predviđaju nove obimne obaveze Poverenika, ali bez ikakve procene potrebnih sredstava za njihovo izvršavanje. Imajući u vidu već postojeća administrativna ili faktički uspostavljena ograničenja za Poverenika, sasvim je nejasno kako se očekuje da se te obaveze izvršavaju.

Nacrt zakona, suprotno svim realnim potrebama, ukida funkciju zamenika Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, ne navodeći za to nikakav argument.

Konačno, u odnosu na samu ličnost poverenika predviđa izuzetno rigidna ograničenja, kakva u našem pravnom poretku nisu predviđena ni za jednog nosioca javne funkcije. Tako bi, pored ostalog, povereniku bilo zabaranjeno da bude član bilo kog udruženja, što je ne samo bez presedana, poverenik bi bio jedini čovek u Srbiji kome je to zabranjeno, nego i sasvim apsurdno, jer npr. ne bi mogao biti član udruženja pravnika, filatelista, numizmatičara, ljubitelja životinja, pri čemu se ignoriše „sitnica“ da je takva zabrana direktno suprotna članu 55 Ustava.

Zabrana političkog delovanja (ne članstva u političkoj stranci) koja bi se mogla odnositi i na, primera radi, promovisanje privatnosti ili transparentnosti kao politike društva, preširoko je postavljena i očigledno podložna zloupotrebi u cilju uticaja na nezavisan rad organa.

Glavni problem je to što je Nacrt zakona u najvećem delu zapravo samo prevod odredbi Opšte uredbe o zaštiti podataka 2016/679. Pritom se vrši njihovo nekritičko preuzimanje  bez nužnog prilagođavanja pravnom sistemu Srbije i postojećim pravnim institutima, a u slučaju kada Opšta uredba daje mogućnost, odnosno nalaže izbor između mogućih rešenja ne opredeljuje se za konkretno rešenje, pa tako, primera radi, odredbama o sertifikaciji nije opredeljeno koji od dva moguća modela iz Opšte uredbe se primenjuje, tj. da li sertifikaciju vrši Poverenik ili  nekakvo „sertifikaciono telo“.

Nacrt zakona uvodi pojam „pritužbe“ Povereniku, ostavljajući sasvim nejasnim o kakvom je aktu zapravo reč, jer se ne pravi jasna razlika između formalnog pravnog akta (žalbe  protiv prvostepene odluke) i neformalnog akta (predstavka, prijva i sl.) kojim se prijavljuje moguća povreda zakona. Naravno, nije reč samo o terminološkim nepreciznostima, već bitnim razlikama koje opredeljuju odgovarajuće uređene postupke koji se po njima vode i postupke upravne, upravno-sudske i sudske zaštite.

Pojedine odredbe Opšte uredbe, kao na primer odredbe o pravnim sredstvima, odnosno sudskoj zaštiti, nisu čak ni tačno preuzete. Primer za to su odredbe kojima se dozvoljava „delotvorno pravno sredstvo“ protiv nadzornog organa, tj. Poverenika i od strane subjekata koji nisu obuhvaćeni Opštom uredbom, tj. od strane rukovaoca i obrađivača, što praktično znači od strane prvostepenog organa. Nejasno je na šta se zapravo misli, ali ako se misli na tužbu za pokretanje upravnog spora pred nadležnim sudom, ona je, u pravnom sistemu Srbije, nedopuštena.

Nacrt zakona sadrži i druge neprimenljive odredbe, poput onih koje „ovlašćuju“ Poverenika da izrekne novčanu kaznu na osnovu prekršajnog naloga. Prema Zakonu o prekršajima, prekršajni nalog se izdaje kada je za prekršaj predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu, što očito nije slučaj, a povrh svega, Poverenik uopšte nema ovlašćenje da vodi prekršajni postupak.

Značajan broj članova Nacrta zakona sadrži predugačke i teško razumljive norme sa po 10 i više stavova, što ih čini teško razumljivim čak i upućenima u predmetnu materiju. Rečenica kojom počinje čl. 40. Nacrta zakona: „Prava i obaveze iz čl. 21, 23, 24, 26, čl. 29.do 31. člana 53. i člana 5. ovog zakona, u meri u kojoj se odredbe člana 5. odnose na ostvarivanje prava i obaveza iz čl. 21, 23, 24, 26, čl. 29. do 31, člana 33. i čl. 33. do 39 .ovog zakona, mogu se ograničiti zakonom ako ta ograničenja ne zadiru u suštinu osnovnih prava i sloboda i ako je to neophodno i predstavlja srazmernu meru u demokratskom društvu u cilju…ostvarivanja potraživanja u građanskim stvarima.“ je tipičan, mada, nažalost, ne jedini primer.“