Nadležni ne nude rešenja, samo su podele produbljene: I dalje bez odgovora kako odati počast žrtvama masovnih ubistava

Ovim rečima psihološkinja Ana Mirković komentariše činjenicu da se godinu dana od masovne pucnjave u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, u kojoj je ubijeno devet đaka i školski čuvar, kao društvo nismo dogovorili na koji način treba odati počast žrtvama majskog masakra, kako da se sećamo te tragedije i šta da uradimo da se ovaj strašan zločin više ne ponovi.

Umesto toga imali smo konstantne konflikte i nesporazume među roditeljima čija deca idu u „Ribnikar“, o čemu su mediji naširoko izveštavali, a sada smo u situaciji da multidisciplinarni tim, formiran na predlog porodica ubijene dece, pokušava da pomiri sve strane i formuliše predlog kako treba da izgleda buduća memorijalna celina koja će predstavljati simbol zajedništva i solidarnosti u ovoj tragediji, a ne simbol podela i nametanja.

Aleksandar Baucal, član multidisciplinarnog tima, kaže za Danas da je pitanje memorijalnog centra u pripremnoj fazi.

– To znači da multidisciplinarni tim organizuje pripremne sastanke sa različitim zainteresovanim stranama. Do sada smo imali sastanke sa direktorom škole, sa predstavnicima Saveta roditelja, sa nastavničkim većem, sa jednom grupom roditelja koji su želeli poseban sastanak… Cilj tih sastanaka je da se međusobno upoznamo, da razmenimo mišljenja, da identifikujemo važne teme, brige i nade i da započnemo da stvaramo međusobno poverenje. U tom smislu pripremamo uslove da nakon obeležavanje godišnjice započnemo razgovore koji bi trebalo da nas dovedu do formulisanja koncepta memorijalnog centra i elemenata koje bi uključili u međunarodni poziv za idejna rešenja nove ambijentalne celine sa školom i memorijalnim centrom – ističe Baucal.

Ne samo da se po pitanju memorijalizacije nismo mnogo pomerili u prethodnih godinu dana, već nadležni nisu uspeli ni da formalno ustanove datum koji će biti trajni podsetnik na obe majske tragedije – u „Ribnikaru“ i selima oko Mladenovca.

– Nisu, zato što žele da se zaboravi, jer je to njima kao refleksija u ogledalu gde mogu da vide koliko su doprineli ovakvoj atmosferi u društvu. NJima ne ide u prilog da se bilo ko seća i povezuje to sa njima – komentariše Ana Mirković.

Od najave odlazeće ministarke prosvete da će 3. maj biti obeležavan kao Dan sećanja i tuge, inicijative koju je pokrenulo Viktimološko društvo Srbije da taj datum bude proglašen Danom sećanja na žrtve masovnih ubistava, došli smo do toga da je prosvetna vlast pozvala škole da od 7. do 10. maja organizuju Nedelju sećanja i zajedništva.

Razlog za pomeranje obeležavanja godišnjice su prolećni raspust, prvomajski i uskršnji praznici.

„Pozivamo osnovne i srednje škole da, godinu dana od svirepih zločina u Oglednoj osnovnoj školi ‘Vladislav Ribnikar’ u Beogradu, u Duboni i Malom Orašju, a sedam meseci od strašnog zločina u Niškoj Banji, u Nedelji sećanja i zajedništva, aktivno izraze poštovanje prema tragično prekinutim životima“, navedeno je u dopisu Ministarstva prosvete direktorima svih osnovnih i srednjih škola.

Jezikom Ministarstva, „aktivno izražavanje poštovanja“ znači da škole u ovom periodu treba da realizuju različite aktivnosti koje su usmerene na negovanje kulture sećanja, razvoj i promociju humanosti, empatije, tolerancije, poštovanja i dijaloga.

Zvuči poznato?

Identične poruke sa iste adrese đaci, njihovi roditelji i nastavnici su dobili uoči početka školske godine, pa je u najmanju ruku nejasno zašto Ministarstvo traži od škola da četiri dana po završetku praznika bave ovim temama, kada je rečeno da cela nastavna godina treba da bude posvećena promovisanju gore nabrojanih vrednosti.

Da li iko veruje da će škole u Nedelji sećanja i zajedništva da organizuje vannastavne aktivnosti, i to u vreme kada po završetku praznovanja sledi novi krug ocenjivanja, a školska godina se primiče kraju?

– Neće se baviti. Zato što je u interesu ovog sistema da se to što pre zaboravi. A to je dan koji bi škole morale da obeleže. To je užasna priča o stradanju mnogo mladih, u Beogradu i okolini Mladenovca, ali to je i lekcija o životu. To je tema za preispitivanje šta smo mogli drugačije, šta nismo videli, šta možemo u budućnosti da uradimo da se ovakve stvari preveniraju, kako decu i roditelje da osnažimo, kako škola da se promeni. Umesto svega toga imamo fakultativne aktivnosti, ako budete hteli, vi nešto radite. To je isto kao na početku školske godine – ističe Ana Mirković.

Na pitanje šta se promenilo u prethodnih godinu dana, ona odgovara: „Mnogo toga, ali nagore.“

– Mi smo normalizovali nešto strašno što nam se desilo i negde smo prihvatili da je moguće da se ponovo desi i da ne postoji društveni sistematičan pristup da se to prevenira u budućnosti. Nedavno sam gostovala na tribini u Kraljevu na kojoj je bilo puno srednjoškolaca. Oni su bukvalno plakali koliko se boje, svakog zvuka, svake neočekivane situacije, prekida nastave… To zapravo govori koliko nismo dali prostora deci da osveste šta se desilo i da se izbore sa strahovima nego su se svi pravili da to nije ništa i sve se pod pritiskom vraćalo u normalu – ističe Mirković.

Vesna Vojvodić Mitrović, profesorka srpskog jezika i književnosti, kaže da je uznemirujuća, ali neporeciva istina da je godina dana, protekla od majskih tragedija, samo mera propuštenog vremena za buđenje usnulih institucija i ozdravljenje društva u celini.

Sada je, dodaje ona, očiglednije nego ikada ranije da živimo u društvu koje uporno neguje kulturu agresivnosti, primitivizma i nepristojnosti.

– Suočeni sa brojnim modalitetima nasilničkog ponašanja, neretko oblikovanih u porodicama, ali i na javnoj sceni, kao i u najvišim institucijama, treba li da se zgražavamo i iščuđavamo što učenici za uzore prihvataju te moćne i uticajne, a, po pravilu, nekažnjene nasilnike? I pre nego se naivno zapitamo kako je moguće da nam je danas stanje u školama gore nego pre godinu, dve ili deset, prihvatimo činjenicu da kao društvo ništa efikasno nismo učinili u sprečavanju popularizacije nasilja, iz koje deca po modelu uče kada je prihvatljivo, korisno i nekažnjivo biti nasilan – navodi Vojvodić Mitrović.

Ona pita možemo li, uopšte, decu pripremati za civilizovano društvo ako se i sami osećamo nebezbedno, kao u zverinjaku.

– Ako nema odgovarajuće reakcije vlasti na zahuktalu spiralu nasilja u društvu, kako onda očekivati da će škola imati efikasne mehanizme za kontrolu i smanjenje neprihvatljivih modela ponašanja – kaže Vojvodić Mitrović.
Na pitanje šta su vlast i Ministarstvo prosvete propustili da urade posle majskih tragedija, Ana Mirković odgovara da ovde nije reč o jednom predmetu koji će da poveća empatične kapacitete ili toleranciju među decom, već je bio potreban sistemski pristup.

– To, na primer, znači da je nastavnike trebalo rasteretiti bespotrebne administracije i da se oni mnogo više bave razgovorom sa decom, da ih mnogo češće gledaju u oči. Ali ne možemo da optužimo nastavnike koji ne stižu time da se bave jer moraju da ispune sve zacrtane ciljeve. U maju prošle godine je rečeno da Srbija treba da stane, što se nije dogodilo. To je veliki propust. Mi smo samo zataškavali, gurali pod tepih i sada imamo na stotine dece koja sa strahom odlaze u školu, koja s nezvesnošću iščekuju svaki čas. Oni se boje čak i šta će se desiti na ulici, što govori o atmosferi u kojoj žive, agresivnoj i van kontrole – ukazuje Mirković.

Ona podseća na podatke prošlogodišnjeg istraživanja Krovne organizacije mladih, rađenog na uzorku od 16 do 25 godina, u kome je 98 odsto mladih reklo da su pod stresom, preko 80 odsto da se oseća anksiozno, a 70 odsto depresivno.

– Sve su to posledice društva u kojem živimo, a koji je proizvelo i taj fenomen masakra. I umesto da to što se desilo bude trenutak kada kažemo: čekajte, ljudi, stanite, ne možemo ovako više, hajde da vidimo šta može da se promeni u psihološko-pedagoškoj službi u školama, šta u roditeljstvu, šta u programima, šta među prosvetnim radnicima, u medijima, u vannastavnim aktivnosti, šta možemo da promenimo u kulturi ovog društva… mi smo rekli puj pike ne važi, obeležavaćemo tragediju, pravićemo memorijalni centar, ali hajde da idemo dalje kao da se ništa nije desilo. I to sada proizvodi strašnu nestabilnost u društvu i veliki strah među decom. Škola ne bi trebalo da bude institucija u koju se odlazi sa strahom za sopstveni život. Možeš da imaš strah da će te nastavnik prozvati ili da te neće odabrati u fudbalski tim, ali strah za sopstveni život u školi je nešto što smo mi dopustili, a nedopustivo je – ukazuje Mirković.

Uz konstataciju da se u školi ogleda dominantan sistem vrednosti čitavog društva, Vesna Vojvodić Mitrović ocenjuje da su nedovoljni napori nastavnika da decu i mlade uvere u bitnost nenasilne komunikacije u okolnostima u kojima prisustvujemo eroziji svih vrednosnih kriterijuma.

U školama kažu da su strahovi i nepoverenje u sistem i dalje prisutni, pa se sada svaki slučaj nasilja posmatra drugačijim očima nego pre 3. maja.

Prekopotrebno zapošljavanje većeg broja psihologa i pedagoga nije urađeno u meri i kojoj je to školama potrebno.

Stručni saradnici ne samo da nisu rasterećeni administrativnog posla da bi imali više vremena da se posvete đacima, već ih je nedavno dočekalo neprijatno iznenađenje u vidu odredbe u Pravilniku o ocenjivanju u osnovnim školama da natpolovična većina roditelja učenika istog odeljenja može da se žali na njihov rad.

Nadležni do danas nisu objasnili svrhu takvog rešenja, niti su od njega odustali, a nezvanično se pominje sa će sporni član biti izbačen preko leta, uz obrazloženje da se u praksi pokazao kao loš.

Suštinske promene u obrazovnom sistemu su izostale, ali je prosvetna vlast nastavila sa nametanjem administrativnih rešenja i propisivanjem procedura koje teško da iko može da zapamti i efikasno sprovede.

– Jedino čime se Ministarstvo prosvete može „podičiti“ jeste izmena zakonske i podzakonske regulative, ali, ispod površine ne može se sakriti istina da je normativni okvir usmeren samo ka kontroli štete, odnosno reagovanju u situacijama ispoljavanja nasilja, a ne ka prevenciji. Uprkos činjenici da su u školama prisutni brojni oblici nasilja, dominantan model reagovanja je pokušaj minimalizacije ili zataškavanja. Ovakva reakcija može se objasniti (ne i opravdati) strahom ili strepnjom zaposlenih od „urušavanja ugleda“ ustanove, moguće proceduralne greške i pozivanja na odgovornost, povećanja obima poslova, kao i potencijalnih izazova i rizika u komunikaciji sa učenicima, roditeljima ili starateljima – ističe Vesna Vojvodić Mitrović.

Ona dodaje da je važan „blokator“ adekvatnog reagovanja zaposlenih i činjenica da procedure predviđene Protokolom postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje predviđaju vrlo odgovorno i složeno dejstvovanje, koje se ne ceni dovoljno niti vrednuje dodatno, te bi ga najradije izbegli.

– Nemaju svi zaposleni ni neophodna i dragocena pedagoško-psihološka znanja i veštine, te se događa da načine veću štetu svojim pokušajem saniranja. Protokol, nažalost, ostavlja i prostor za subjektivno tumačenje i procenjivanje nivoa nasilja (ili zabrane), te se u praksi često dešava da direktor ustanove „beži“ od pokretanja disciplinskog postupka i prenosi odgovornost za delanje na odeljenjskog starešinu. U tim okolnostima, stvara se loša atmosfera u kolektivu, jer se svaka beleška o nasilnom postupku učenika tumači kao nametanje dodatnog posla starešini – ukazuje naša sagovornica.

Poseban problem, napominje ona, predstavljaju politički postavljeni direktori koji, kao partijski poslušnici, nisu u stanju da u ustanovi stvore sigurno i podsticajno okruženje u kojem se neguje atmosfera saradnje, uvažavanja i konstruktivne komunikacije, što je neophodno za prevenciju nasilja.

Ona napominje da rešavanje ovog problema zahteva ne samo političku volju već i lični beskompromisni etički kodeks i profesionalnu posvećenost predstavnika vlasti, posebno resornog ministra.

– Nažalost, iskustvo nas uči da resor prosvete i dalje funkcioniše kao manufakturno preduzeće političkih partija. Nije, dakle, izgledno da će samozadovoljni kancelarijski junaci i Deus ex machina naših profesionalnih života ostvariti ikakav, makar minimalni zaokret u upravljanju prosvetnim sistemom – navodi Vojvodić Mitrović.

Prema njenim rečima, brojne zabrinjavajuće pojave u obrazovnom sistemu pokazuju da se i dalje nagrađuje sve što izneverava ideju društva zasnovanog na znanju i nultoj toleranciji na nasilje.

– A ne može se tako graditi bolji svet za one na kojima i treba da ostane. Ova vrsta oktroisane pameti i političke veštine kojoj smo izloženi i koja se ne može osporiti, ne daje rezultate na duži rok; može samo izazvati sve veće i opasnije društvene poremećaje – zaključuje sagovornica Danasa.