Nadriznanje na Mašinskom fakultetu

Naime, jedan profesor sa Mašinskog u Beogradu gostovao je u jutarnjem programu domaće televizije, a zvali su me za još jedno mišljenje, za onu „drugu stranu priče“. Da budem iskren, tema jeste zvučala sumnjivo – upravljanje klimom – ali računao sam, ipak je to akademsko izdanje i gostuje univerzitetski profesor, verovatno je u pitanju neka tema iz struke, samo nesrećno naslovljena, a o kojoj ne znam mnogo. Tako sam nekako i odgovorio.

„Hajde poslaću vam link da vidite šta je u pitanju“, rekla mi je voditeljka, „pa pogledajte i javite se ako ste ipak zainteresovani“.

I tako sam prvi put susreo mračni ambis zvani „izdavačka delatnost Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu“.

Naime, knjiga koju je objavio Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu, a koju je profesor sa istoimenog fakulteta onda promovisao na televiziji, zove se ni manje ni više nego Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti Zemlji. Primetićete, naziv knjige je pravo sa dna one večito popularne police „Ezoterija“ koju ima svaka dobrostojeća knjižara u Srbiji, i to sa sva tri neophodna elementa: (1) najmanje dva nepovezana, ali široj javnosti strašna pojma („chemtrails i HAARP“), (2) jedna onako lepa hiperbola („potpuna dominacija“) i (3) obavezni sumanuti zahvat čitave priče („na planeti Zemlji“).

Knjigu koju je, valjda iz obesti, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu podveo pod ediciju „Akademska misao“, napisala je izvesna Elena Freland. Ko bi rekao, nije u pitanju ni inženjerka, ni profesorka, niti bilo kakva stručnjakinja za atmosferu, HAARP, ili planetu Zemlju. Ne, ona je tzv. samostalna istraživačica, i to, kako sama piše na svom blogu, „fokusirana na istraživanje tajnog svemirskog programa (!), fizike plazme, nanotehnologije, i na sinove i ćerke elita… koje žele da pretvore planetu Zemlju u oružje, a ljude u kiborge“. Tu su, pored kiborga, i pasaži o borbi svetlosti i tame.

Ukratko, reč je o autorki i njenom zavereničkom petoparcu vrednom stranica „Trećeg oka“, a kojeg Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu plasira kao deo sopstvenog, tobože naučnog izdavaštva. I to ne radi ispod stola – kao što se da pretpostaviti iz epizode sa početka, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu, očigledno ponosan na svoje izdavačke aktivnosti, napravio je čitavu medijsku kampanju, počev od promocije knjige u prostorijama fakulteta, koju je otvorio ni manje ni više nego dekan Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prof. dr Radivoje Mitrović.

Promociju sam, nažalost ili na sreću, propustio, ali je Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu bio dovoljno obziran pa je na svom sajtu objavio detaljno saopštenje. Između ostalog, tu navode da je ova knjiga navodno izazvala kontroverze i „podeljenost“ u naučnoj zajednici na zapadu, što je svakako izmišljotina, ali toliko razuđenog tipa da je teško uopšte izmeriti na koje sve načine jedna takva izjava može biti pogrešna.

Nego, da budemo načisto: ne, Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti Zemlji nije izazvala nikakve kontroverze ni u kakvoj naučnoj zajednici, osim na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. To je zato što se, za razliku od Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, tipične naučne zajednice ne bave i nemaju preterano koristi od ovakvih petoparaca, osim možda sociologa i psihologa koji se bave teorijama zavera.

Urednik ovog izdanja je još jedna osoba sa javnim zvanjem i položajem: Vladimir Davidović, pomoćnik ministra pravde Republike Srbije za međunarodnu pravnu pomoć, koji je pohvalio Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu zato što „je pristao da se sa naučnog stanovišta bavi ovim graničnim područjima saznanja“.

A pošto je u pitanju važna studija sa graničnog područja saznanja, i to objavljena u ediciji „Akademska misao“, knjiga Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti Zemlji imala je, kako to ozbiljna nauka nalaže, i dva recenzenta. Jedan od njih, a takođe i glavni promoter izdanja, je prof. dr Momčilo Milinović, takođe sa Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, inače rado viđen gost u programima renomiranih novinskih kuća kao što su „Balkan.info“ i „Sputnjik“.

Međutim, potpomognuto podrškom Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i pomoćnika ministra pravde Republike Srbije, ovo izdanje je po svemu sudeći visokog profila, pa se prof. dr Momčilo Milinović ovaj put našao i u Jutarnjem programu Radio Televizije Srbije.

U toku svog medijskog nastupa na državnoj televiziji uspeo je da spomene jednu popularnu lokalnu teoriju zavere – da na klimatske promene isključivo utiče Sunce (a nikako, jelte, čovek), usput, da li iz neupućenosti ili u pokušaju da obmane publiku, rekavši da se sa time slaže „većina stručnjaka koji se bave meteorologijom“. To je otprilike kao da kažete da se većina stručnjaka koji se bave fizikom slažu da ne postoji gravitacija. Ali klimatske promene su tema za neki drugi put.

Da se razumemo, to sve nije neznanje. Neznanje je zapravo jedna pozitivna stvar – odraz mudrosti u sokratovskom smislu, ali i pokretač učenja, saznanja i razvoja. Ono što pokazuje Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu je nadriznanje: ono što možda liči na znanje (pre svega sudeći po ponosu i zaletu uključenih), ali to jednostavno nije. Međutim, nije ni to adekvatan termin. Naime, nadriznanje je i ono što poseduje samostalna istraživačica Elena Freland, koja iz svoje radne sobe, koja je smeštena negde izvan oboda svetske nauke, piše o kiborzima i borbi svetlosti i tame, usput od prodaje knjiga zarađujući svoje parče hleba.

Za razliku od nje, prof. dr Radivoje Mitrović, prof. dr Momčilo Milinović i pomoćnik ministra pravde Republike Srbije Vladimir Davidović nisu ni na koji način „samostalni“, niti su njihove radne sobe izvan oboda bilo kakve nauke. Oni jesu nauka (i država); oni su ti koji imaju zadatak, otvoreno ili prećutno dogovoren, da obrazuju i upravljaju delovima ovog društva. A za razliku od lokalne knjižare sa policom na kojoj piše „Ezoterija“, televizija na kojoj je govorio prof. dr Momčilo Milinović oslobođena je tržišnih igara isključivo zato da bi mogla da informiše i obrazuje celokupno stanovništvo, a za koje potrebe je još jedna javna institucija usvojila poseban zakon i dodeljuje joj budžetska sredstva.

U Srbiji, drugim rečima, ovakvo nadriznanje nije samo teren marginale, već dolazi i odozgo. U tome smo i relativno unikatni, jer kad se u svetskim glasilima spominju fake news, post-istina, teorije zavere i slične pojave, misli se na alternativne medije, nezavisne istraživače i skrivene investitore, a ne na Harvard, Oksford ili Njujork tajms. Dok je manipulacija političkim, istorijskim i društvenim pitanjima svakodnevna pojava gde god da odete, izdavačka delatnost Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu ipak je gotovo endemski primerak: teško ćete je naći i u regionu, a kamoli na ozloglašenom zapadu.

Naravno, ambis ne bi bio ambis kada bi ga činila samo jedna knjiga. U pitanju je, kako kažu, serijal. Prošle godine, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu je, u sličnom maniru, preveo i objavio delo Ovu harfu ne sviraju anđeli – napredak u Teslinoj tehnologiji, autora Nika Begiča i Džin Mening. Primetićete da ona, za razliku od knjige Elene Freland, ne prati uobičajenu mustru zavereničkih naslova, ali nema veze: za potrebe srpskog tržišta, ona sadrži magičnu reč „Tesla“, koju kada upotrebite odmah dajete do znanja svakom stanovniku ove države da je posredi nešto istovremeno istinito i presudno za sudbinu čitavog sveta. Nažalost, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu propustio je u prevodu zgodnu igru rečima u engleskom originalu (Angels Don’t Play This HAARP).

Obrazac je isti. Autorka Džin Mening je još jedna samostalna istraživačica, i to novih izvora energije, autorka bloga Changing Power i zaljubljenica u rad Nikole Tesle, koja se, između ostalog, bavi nekakvim „tehnologijama implozije“, a piše za medije upečatljivih naziva Explore New Dimensions i Atlantis Rising. Nik Begič je brat Marka Begiča, bivšeg američkog senatora, i sin Nika Begiča starijeg, kongresmena koji je početkom 70-ih poginuo u avionskoj nesreći. Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu predstavlja ga kao „dr Nik Begič“, zbog toga što drži titulu „doktor aleternativne medicine“ koju mu je 1994. godine dodelio Otvoreni međunarodni univerzitet za komplementarnu medicinu iz Kolomba, Šri Lanka.

Mada se za razliku od prethodnog izdanja nije našla na nacionalnoj televiziji, Ovu harfu ne sviraju anđeli takođe je imala avanturu u srpskoj javnoj sferi. Završila je, nažalost, i u obliku konfuznog odlomka na sajtu dnevnih novina Danas, ali i na navodno naučnopopularnom portalu Galaksija Nova, koji je uspeo da u kratkom periodu rada pokrije zavidan broj pseudonaučnih tema, od pospešivanja mitova o Nikoli Tesli do promovisanja nekakvog starog srpskog kalendara po kojem živimo u godini 7528. Ali nauka u medijima takođe je tema za neki drugi put.

U svakom slučaju, izdavački postupak bio je isti: dekan Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Radivoje Mitrović dao je amin, urednik izdanja bio je pomoćnik ministra pravde Republike Srbije Vladimir Davidović, a recenzent prof. dr Momčilo Milinović. Za sve one koji studiraju ili rade na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, za one koji su ga nekada završili i za one koji tek nameravaju da ga upišu, verovatno je relevantan podatak da Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu ove knjige namerava da poklanja svojim studentima „kao podsticaj za naučnoistraživački rad i razvoj novih ideja“.

Kako zapravo izgleda taj razvoj novih ideja i rad podstaknut ovim izdanjima možemo pročitati lično iz pera prof. dr Momčila Milinovića, koji u autorskom tekstu objavljenom na sajtu Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu piše:

„Ova mašina (HAARP) danas, ustvari, koristi frekventne transportne i refleksione potencijale jonosfere da generiše elektromagnetski projektil, zatim ga pošalje na cilj i to bilo gde na planeti, precizno iza horizonta, menjajući usput možda: klimu na cilju; zemljinu koru, penetrirajući kroz zemlju radi otkrivanja čvrstih silosa sa mega raketama; vodeni omotač, jer prolaz kroz vodu radi otkrivanja super podmornica i torpeda sudnjeg dana; atmosferski omotač, jer prolazi kroz eterski prostor rušeći komunikaciju, upravljanje i navigaciju, ali ako zatreba i ljudsku svest, delujući na ljudski mozak i menjajući kolektivno i grupno ponašanje…“

Jedno obaveštenje za profesora i za sve one koji, umesto da brinu o realnim pretnjama po svoju dobrobit, brinu o tome da li nam neki ćata u američkom bunkeru na dugme izaziva sušu za potrebe svog vladara iz senke: HAARP je istraživački projekat koji je završen 2014. godine. Finansirala ga je, između ostalog, američka vojska, a cilj je bio istraživanje jonosfere. Nakon dvadeset godina i potrošenih 250 miliona dolara, projekat jeste omogućio poneko unapređenje vojne komunikacije, ali mu je po svemu sudeći istekao rok trajanja, pa je ugašen, a njegova infrastruktura i oprema dodeljeni su Univerzitetu Aljaske u Ferbenksu, SAD.

Tokom čitavog trajanja projekta, od 1993. do 2014. godine, istraživačima iz čitavog sveta bio je dozvoljen ulaz i korišćenje opreme i podataka, i to bez sigurnosne provere. HAARP je, između ostalog, sarađivao i sa sličnim postrojenjem u Rusiji, pod nazivom Multifunkcionalni radiokompleks Sura, koje postoji još od 1981. Kao i gotovo sve druge prirodne pojave, jonosfera se svakodnevno istražuje širom sveta.

U međuvremenu, čelnici Univerziteta Aljaske su, verovatno isfrustrirani teorijama zavere, 2016. otvorili postrojenje HAARP i za širu javnost. Svakog avgusta, ako se nađete tamo, možete slobodno da ga obiđete kao turista, to američko supertajno oružje koje je, kako je to nagovestio pomoćnik ministra pravde Republike Srbije Vladimir Davidović, izazvalo „naizgled prirodne katastrofe“ tokom rata u Siriji.

Tekst prenet sa portala Peščanik, autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.