Naglasak na upotrebi „meke sile“

Strategija je dokument koji se zahteva od svakog predsednika u drugoj godini mandata. Obamin prethodnik Džordž Buš je 2002. godine lansirao takozvanu „Buovu doktrinu“, prema kojoj će SAD ići u „preventivne ratove“ protiv država i terorističkih grupa za koje smatraju da im predstavljaju pretnju. Obamina strategija je, u tom smislu, način distanciranja od tog kontroverznog koncepta i njenog insistiranja na unilateralnim potezima.

„Moramo da američko angažovanje usmerimo na jačanje međunarodnih institucija i zajedničkog delovanja, koji mogu da služe zajedničkim interesima poput borbe protiv nasilnog ekstremizma, sprečavanja širenja nuklearnog oružja i materijala, ostvarenja izbalansiranog i održivog privrednog rasta, kao i pronalaženja rešenja za opasnost od klimatskih promena“, ističe se u strategiji.

Obama se u dokumentu zalaže za širenje partnerstva na sile u usponu koje ne spadaju u tradicionalne američke saveznike, poput Kine i Indije, koje bi mogle da doprinesu rešavanju globalnih problema. Nova strategija naglašava da američkoj armiji nema ravne u svetu kada se radi o njenim dometima i resursima i ističe nameru da SAD zadrže svoju vojnu superiornost, ali se iznosi i upozorenje. „Kada preterano koristimo vojnu moć ili ne delujemo sa partnerima, naša armija je preopterećena, Amerikanci nose veći teret i naše vođstvo u svetu se suviše usko poistovećuje sa vojnom silom“, napisao je Obama u uvodu strategije.

Prema njegovim rečima, teret novog veka ne može da padne samo na američka pleća i upravo je trošenje snage preteranim širenjem moći ono što bi protivnici SAD želeli da vide. „Naša strategija počinje shvatanjem da naša snaga i uticaj u inostranstvu počinju koracima koje preduzmemo kod kuće“, istakao je Obama i založio se za veće ulaganje u obrazovanje, naučna istraživanja i orijentaciju na čistu energiju. Tekst strategije se izričito zalaže za korišćenje diplomatije, pre upotrebe vojske za rešenje izazova po nacionalnu bezbednost.

„Iako je upotreba sile ponekad neophodna, kad god budemo mogli, iscrpićemo druge opcije pre rata i pažljivo odmeravati troškove i rizike takve akcije u odnosu na troškove i rizike nereagovanja“, piše u tekstu. Kada je sila neophodna, SAD će nastaviti da je koriste na način koji će odražavati njihove vrednosti i jačati američku legitimnost, ali će tražiti i širu međunarodnu podršku i sarađivati sa institucijama kao što su NATO i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.

„SAD moraju zadržati pravo da jednostrano deluju, ako to bude neophodno za odbranu naše nacije i naših interesa, ali ćemo nastojati da se pridržavamo standarda koji regulišu upotrebu sile. Čineći to, jačamo one koji deluju u skladu s međunarodnim standardima, a izolujemo i slabimo one koji to ne čine“, piše u strategiji. U tekstu se širenje oružja za masovno uništenje uočava kao najveći pojedinačni bezbednosni izazov, posebno nastojanje da do tog oružja dođu ekstremisti i države koje ga ne poseduju. U tom smislu se izričito pominju Iran i Severna Koreja koji će biti smatrani odgovornim za kršenje međunarodnih obaveza. Američka administracija je poručila da želi da sarađuje i sa takvim zemljama, ali i da je spremna da ih izoluje ukoliko nastave da krše međunarodne obaveze.

Al Kaida kao gorući problem

Strategija identifikuje frontove u globalnoj borbi protiv terorizma u Avganistanu i Pakistanu, uz izričito pominjanje Al Kaide i talibana. Al Kaida zauzima posebno mesto, ali uz novi, „sveobuhvatni“ pristup borbi protiv te terorističke mreže i njenih podružnica. Strategija poziva na uskraćivanje utočišta za Al Kaidu i jačanje partnerstva na prvoj liniji fronta i suprotstavlja se „propaloj agenda ekstremizma i ubijanja agendom nade i mogućnosti“. „To nije globalni rat jedne taktike – terorizma, niti protiv jedne religije – islama. Mi smo u ratu protiv jedne mreže, Al Kaide i njenih podružnica“. Strategija upozorava na preterane reakcije, jer to je ono na šta Al Kaida računa.