Nagrada Vesiću je šamar Beogradu

Tu fantomsku organizaciju „od nacionalnog značaja“ koju decenijama vodi izvesni Živorad Ajdačić, reditelj Dragačevskog sabora i nekoliko partijskih kongresa SPS-a, okuplja razne bezvredne individue kojima je KPZ postala odlično uhleblje.

Relikvija iz vremena socijalizma, nazvana Zlatni beočug, posle neverovatnog spiska prethodnih dobitnika kojima je jedina kvalifikacija bila dodvoravanje tekućem režimu, pripada ove godine Goranu Vesiću koji je za razvoj naše kulture značajan baš koliko i Žika za istraživanje na polju rediteljske umetnosti, prokomentarisao je za Danas reditelj Goran Marković posebnu povelju koju je na svečanoj dodeli tradicionalne nagrade Zlatni beočug pre dva dana, ta organizacija uručila zameniku gradonačelnika i Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograd, sa obrazloženjem „trajnog doprinosa kulturi grada“.

– Goran Vesić, posle knjige koju je veoma pohvalio Milovan Vitezović, jedan od utemeljivača ove besmislene organizacije koju finansira Ministarstvo kulture preko komisija na čijem čelu je po pravilu i njen sekretar Ajdačić, na ovaj način je potvrdio svoje spisateljsko-kulturno-urbanističke i šta-sve-još vrednosti. Stvarno, Vesiću je tu mesto, zaključio je Marković.

Komentarišući dodeljivanje priznanja zameniku gradonačelnika u inicijativi Ne da(vi)mo Beograd su istakli da je Vesić nagrađen upravo za ono u čemu se pokazao kao „katastrofalno neuk diletant“.

„Beskonačne preskupe rekonstrukcije gradskih ulica dovele su Beograd do saobraćajnog kolapsa. Projekti poput radova na potezu od Vukovog spomenika do Kalemegdana skoro godinu dana probijaju rokove za završetak radova, a za to vreme stanovnici okolnih ulica su ostavljeni da žive na neobezbeđenim i opasnim gradilištima koja do dan danas nisu uređena. Rekonstrukcije trga Republike, koja je naglašena pri dodeli nagrade, kao i trga Slavija, morale su biti dorađivane po nekoliko puta zbog katastrofalnog kvaliteta radova“, naveli su iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, ocenjujući nagradu zameniku gradonačelnika kao „šamar u lice posrnulog Beograda“.