Foto: N1U poslednjih godinu i po dana, za migrante i izbeglice sa Bliskog istoka je postalo nemoguće da granicu pređu sami, bez pomoći neke od krijumčarskih bandi.
Kako se razvijala migrantska kriza, razvijala se i žilet-žica na granicama evropskih zemalja koje su time nezvanično ali jasno rekle da ne žele izbeglice. Paralelno, razvijalo se i veoma moćno kriminalno podzemlje, krijumčarske grupe koje za nekoliko hiljada evra nude prelaz preko granice izbeglim ljudima u potrazi za boljim životom.
Takve grupe su veoma razvijene, sa jasnom hijerarhijom, često teško vidljive i neindentifikovane. Teško je utvrditi njihov tačan broj, ali podaci sa terena pokazuju da je duž čitave severne granice Srbije raspoređeno više od 25 takvih bandi, dok je samo na teritoriji Horgoša četiri neformalna kampa koje kontrolišu krijumčari.
Da li krijumčarske grupe imaju podršku u Srbiji, kako su nevidljive za srpsku policiju i da li je država prećutno dopustila njihovo postojanje, tema je dokumentarnog filma U mreži, koji je u ponedeljak uveče emitovan na TV N1.
Autorka filma, novinarka Ksenija Pavkov, dan ranije je nagrađena godišnjom nagradom Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), zbog “posvećenog bavljenja marginalizovanim, diskriminisanim grupama iza kojih ne stoje institucije”.
– Najmoćnije krijumčarske grupe su zapravo internacionalne, jedan njihov krak seže sve do zemalja iz kojih dolaze izbeglice, a drugi se završava u zemljama zapadne Evrope koje su i konačna destinacija za te ljude. Jedan razvijeni deo je i u Srbiji, s obzirom da se naša zemlja nalazi pred samom kapijom Evropske unije. Ta mađarska žilet žica jeste metafora, nezvanična ali suštinska evropska politika, a to je da oni izbeglice neće. Međutim, već dve godine gledam na terenu da je ta mađarska žica itekako protočna, i to upravo zahvaljujući tim krijumčarskim grupama. Duž cele severne granice i lokalno stanovništvo je uključeno u krijumčarenje, ne nužno u samu krijumčarsku mrežu, ali se mnogi lokalci bave uslužnim delatnostima kao što je taksi prevoz, ili su vlasnici hostela. Imala sam priliku da razgovaram sa jednim vlasnikom hostela u Somboru u kom ostaju izbeglice i migranti, i koji se ne bavi krijumčarenjem ali je dobio optužnicu upravo za krijumčarske poslove i sada mu preti i do 10 godina zatvorske kazne, priča za Danas Ksenija Pavkov.
Ona napominje da se iz medijskih izveštaja i policijskih saopoštenja stiče utisak da se država vrlo redovno obračunava sa krijumčarskim bandama, ali da kada se detaljno ukrste izveštaji, vidi se da tužilaštvo ne prepoznaje strane krijumčare.
– Iskustvo sa terena pokazuje da su se svaki put posle velikih policijskih racija, kao u Srpskom Krsturu ili Makovoj Sedmici, ti ljudi vraćali u iste kampove, koje kontrolišu moćni ili manje moćni pojedinci sa Bliskog Istoka i Severne Afrike pre svega, Sirije, Avganistana i Maroka. Desi se da prepodne vidimo izveštaj velike policijske akcije, a da meni moji izvori iz pograničnih mesta poslepodne, nekoliko sati kasnije, javljaju da se ljudi već vraćaju na tu lokaciju, navodi Pavkov.
Ona podseća na kamp Marokanca Muhameda Tetuanija, koji se predstavlja kao “kralj Horgoša”, nadomak graničnog prelaza Horgoš 2.
– Teško je reći koliko je takvih grupa, sva moja saznanja su nezvanična, imam podatak da ih je više od 25, ali ako mi znamo za toliko, sigurno ih je više. Samo na teritoriji Horgoša postoje četiri neformalna kampa koje kontrolišu krijumčari. Horgoš je najsevernije naselje u Srbiji, od 5.000 stanovnika, a tamo već godinama boravi do nekoliko hiljada izbeglica, u neformalnim kampovima u nekakvim ruinama, napuštenim fabrikama, na salašima na obodima grada ili duboko u šumama. Način rada grupa je različit, a cena za ilegalan prelazak preko granice se kreće između 1.500 i 6.000 evra. Razlika u ceni zapravo govori o tome koliko je prelazak bezbedan. Jedan od metoda koje vrlo često koriste su merdevine kojima se prelazi preko duple ograde od žilet-žice visoke od četiri do pet metara. Čula sam priče o tome da se kopaju tuneli, a za ogromne iznose čak i najnormalnije otvaraju zvanični granični prelazi, kaže naša sagovornica.
Takve grupe su, napominje ona, čvrsto hijerarhijski ustrojene, te se čak šefovi najmoćnijih organizacija često nalaze van granica Srbije, recimo u Grčkoj ili Turskoj.
– Ali svaki kamp ima svog šefa, kao i mlade ljude koji vrbuju izbeglice, čak i u onim oficijelnim kampovima pod kontrolom Komesarijata. Saša Dragojlo, kolega iz BIRN-a, koji se ranije bavio ovom temom je rekao da ga taj sistem podseća na sistem italijanske mafije Kamora, jer postoji veliki broj većih krijumčara koji praktično dozvoljavaju malim krijumčarima da rade i uzimaju reket, priča Pavkov.
Ona podseća da je Dragojlo u istraživanju prošle godine prepoznao Alena Basila, prevodioca srpske policije, kao šefa jedne od najjačih krijumčarskih bandi na severu zemlje. u tom momentu. I na primer da je od toga njegova grupa od manjih krijumčara na terenu uzimala reket da bi im uopšte dozvoljavala da posluju, zapravo to je dobar primer kako funkcionišu te krijumčarske bande.
Broj bandi se umnožio, a otpočeo je i rat za teritoriju i “parče žice”. Momenat kada se “pripucalo” u okolini privatnog centra u Somboru, dan nakon objavljivanja pomenutog teksta, Pavkov prepoznaje kao trenutak kada je kao novinarka shvatila da priču o krijumčarskoj mafiji mora da “ispriča”.
– Nekoliko dana kasnije početkom jula prethodne godine, došlo je i do višesatne pucnjave iz automatskog oružja u naselju Makova Sedmica nadomak Subotice, tik uz mađarsku granicu. Tada je javnost zapravo prvi put dobila zvaničnu potvrdu da su te grupe izuzetno opasne i naoružane, što je otvorilo i pitanje otkud im to oružje i kako je sve to moglo da prođe bez znanja srpskih bezbednosnih službi, objašnjava sagovornica Danasa.
– Sasvim je sigurno da su nadležne službe morale da znaju šta se dešava na severnoj granici Srbije, nemoguće je da su se takve stvari dešavale mimo znanja srpskih bezbednosnih službi. Ako odete u bilo koje od pograničnih mesta, kao što su Subotica, Sombor, Horgoš, svaki meštanin će znati da vam kaže više o krijumčarskim lancima nego natprosečno dobro informisan građanin koji ne živi tamo. Zato što se to prosto zataškavalo. Trudilo se da se stvari drže pod tepihom, u medijima se stvarala paralelno jedna potpuno drugačija slika, da se država redovno obračunava sa krijumčarskim bandama. Međutim, počele su stvari da isplivavaju na površinu. Sasvim je jasno da je, osim toga što postoji korupcija na svim nivoima, od saobraćajne policije pa sve do visokopozicioniraih ljudi u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Ja nažalost za svoja istraživanja nisam mogla da dobijem komentar iz MUP-a, bez obzira što sam ih kontaktirala, predočila im da sagovornici iznose izuzetno opasne optužbe na račun srpske policije. Mogu da pretpostavim da je Srbiji i odgovaralo da dozvoli tim grupama da posluju jer se na taj način smanjivao broj izbeglica na teritoriji zemlje. Tu je ona grozna sintagma koju smo toliko puta čuli, “Srbija neće biti parking za migrante”. Treba podsetiti na jednu veoma važnu stvar, ti ljudi, izbeglice, sa Bliskog Istoka, iz Severne Afrikle, nemaju legalan način da dođu na teritoriju EU, sporazum o kvotama je propao pre nego što je i zaživeo, dakle, Evropa te ljude neće, jasna je Pavkov.
To što granica nije protočna na legalan način je i razlog zašto se migranti zaglave u Srbiji i ne stignu na odredište.
– U medijima ćete čuti narativ da dolaze samo mladi muškarci, što nije sasvim tačno. Struktura ljudi koji dolaze se mnogo izmenila u odnosu na 2015. kada je ta kriza eskalirala. Tada su dolazile čitave porodice, to su bili oni najimućniji, najobrazovaniji, koji su prvi mogli da pobegnu. Činjenica je da je žena i dece sve manje, a razlog je što čitave porodice prodaju imanje, skupljaju pare, sve što imaju, da bi poslali jednog svog člana na put, i procenili, uglavnom mladi muškarci u punoj snazi, jer se procenjuje da će oni uspeti da pređu taj grozan i užasno težak put, do Evrope. Na svim granicama se oni suočavaju sa užasnim nasiljem, a koji broj njih stigne do odredišta, veoma je teško o tome govoriti. Ali žene i deca, prosto jesu najugroženija kategorija. Postoje indicije o tome da je bilo seksualnog nasilja i eksploatacije, međutim to je jedna potpuno zasebna tema koju bi bilo potrebno još dodatno istražiti, ističe novinarka Ksenija Pavkov.
Evropa pala na civilizacijskom ispitu
– Mađarska je stavljena u izlog da bude ružno lice EU, međutim, plašim se da to jeste suštinska evropska politika, te ljude jednostavno niko ne želi i tu je Evropa pala na vrlo važnom civilizacijskom ispitu. Poslednjih godina se na svim granicama desilo na desetine hiljada puš-bekova, nasilnih odbijanja sa granice koja su praćena nasiljem, batinama, suzavcem, policijskim treniranim psima… Evropa time ne krši samo svoje temeljne principe, između ostalog i princip slobode kretanja, nego i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, koja podrazumeva da svakom od tih ljudi morate da date šansu da se izjasni, morate da date šansu za azil. To je ono što je zapravo pravi uzrok ove krize koja se dešava i pojave krijumčarskih bandi. Jer kada negde podignete zidove, tu će se nužno pojaviti krijumčari. Mi smo se ponovo našli u ulozi graničara Evrope, ponovo smo u istorijskoj ulozi koju je Vojvodina imala za vreme Otomanskog carstva, da obavlja prljavi posao Evrope, navodi Pavkov.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
