Najavljeni zakoni koji su završili u fiokama

Upravo ova njihova osobina, ohrabrila je predstavnike političke elite da obećavaju „šakom i kapom“, bez previše straha da bi to moglo da ih, danas sutra, košta glasova. Tako smo od „švedskog standarda“ preko „svakome po hiljadu evra“ i došli do „prosečne plate od 500 evra naredne godine“.

U moru obećanja bilo je i onih koji su se ticali zakona, koji bi na sistemski način uredili određenu oblast. Obećani u zanosu predizborne kampanje, ovi zakoni nikako ne stižu na dnevni red skupštine i već godinama, iz različitih razloga, zaglavljeni su u nečijim fiokama.

Zakon o poreklu imovine

Osoba koja je rođena u trenutku kada je u javnosti prvi put izjavljeno da bi trebalo usvojiti Zakon o poreklu imovine, uskoro će proslaviti punoletstvo. Davne 2001. godine ovu ideju izneo je Čedomir Čupić, u tom trenutku član Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije. Nakon njega, gotovo da nije prošla godina, a da se već neko nije dosetio da bi trebalo usvojiti zakon koji bi osvetlio način na koji je neko stigao do svoje imovine. I pored toga, nacrt ovog zakona, o javnoj raspravi da se ne govori, nije bio na vidiku.

Priča o usvajanju Zakona o poreklu imovine podgrejala se dolaskom Srpske napredne stranke na vlast. U svom ekspozeu 2016. godine njegovo usvajanje najavio je Aleksandar Vučić, tada u ulozi premijera. Nakon toga, posla na izradi nacrta prihvatilo se Ministarstvo pravde.

Najbliže tome da vidimo nacrt ovog zakona stigli smo u decembru 2016. godine kada je ministarka pravde Nela Kuburović izjavila da je prva verzija Zakona o poreklu imovine već spremna i da bi ta verzija naredne nedelje „trebalo da bude uobličena u prednacrt, koji će ići u javnu raspravu“.

„Daćemo predlog da se imovina ispituje pet godina unazad. Ukoliko se utvrdi očigledna nesrazmera između nečijeg načina života i prihoda koje ostvaruje, predložićemo da se takvima odredi porez i do 50 odsto procenjene vrednosti imovine“, govorila je tada Nela Kuburović.

Međutim, vreme je odmicalo, a nacrt se nikako nije pojavljivao. Medijima su u više navrata iz Ministarstva pravde objašnjavali da je zakon u „završnim fazama“, da bi u novembru 2017. godine za Insajder rekli da je donošenje zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, kao i izmene Krivičnog zakonika, razlog zbog kojeg ga ne donose. Kako su istakli, pre efikasne primene ovih zakona „nije svrsishodno donositi prateće zakone u ovoj oblasti, kao što je Zakon o poreklu imovine.“

Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći

Pravdu zaslužuju oni koji mogu da je plate. Ovaj princip je i dalje na snazi u Srbiji, iako već 12 godina Ustav predviđa donošenje zakona koji bi na sistemski način uredio pružanje pravne pomoći onima koji nisu u stanju da je priušte.

Za razliku od Zakona o poreklu imovine, ne može da se kaže da nije bilo pokušaja da se usvoji Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Deset godina unazad formirane su radne grupe sa ciljem da izrade radnu verziju ovog dokumenta. U par navrata su i stizali dotle, ali bez efekta – predstavnici civilnog sektora i advokatskih komora nisu mogli da se usaglase oko toga ko bi trebalo da bude pružalac pomoći.

Naime, godinama unazad, u odsustvu sistemskog rešenja, besplatnu pravnu pomoć pružale su nevladine organizacije. Od zakona su očekivali da im se i dalje dozvoli da pružaju pomoć, pogotovo što su se u međuvremenu različite organizacije specijalizovale za različite vrste pomoći.

S druge strane, advokati su insistirali da isključivo oni mogu da pružaju pravnu pomoć, pošto, kako ističu, samo oni mogu da garantuju kvalitet pružene pomoći. Jak argument za svoje stanovište imali su u Ustavu, koji ističe da advokati, uz jedinice lokalne samouprave, mogu da pružaju pravnu pomoć.

Ovo razmimoilaženje je blokiralo donošenje zakona a država nije imala dovoljno motiva da pomogne u pronalasku kompromisa. Tek kada je spolja, u formi uslova u Akcionom planu za pregovaračko poglavlje 23, došao podsticaj, došlo je do opipljivih pomaka u usvajanju zakona.

Vlada Srbije je 20. septembra ove godine usvojila Predlog zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, a sledeća stanica je skupština.

Aleksin zakon

Aleksin zakon formalno gledano i nije zakon, već skup izmena i dopuna različitih zakona koje vezuje isti cilj – prevencija i sankcionisanje vršnjačkog nasilja.

Ime je dobio po Aleksi Jankoviću, 11-godišnjem dečaku iz Niša koji je izvršio samoubistvo zbog nasilja kojem je bio izložen u školi. Aleksin zakon, koji je krajem 2015. godine napisala docentkinja na Novosadskom univerzitetu Dragana Ćorić, predlagao je niz mera osmišljenih da spreče vršnjačko nasilje.

Između ostalog predviđao je suspenziju učenika nasilnika, obaveštavanje njegovih ili njenih roditelja, premeštanje nasilnika u drugu školu, a u pojedinim slučajevima i isključenje iz škole. Takođe, jedna od mera podrazumevala je gubitak licence za rad direktora škole koji se ogluši o njene odredbe.

Aleksin zakon je u februaru 2016. godine prešao prag Narodne skupštine kada je o njemu diskutovano na Odboru za prava deteta. Međutim, tu staje put ovog zakona koji se poslednje dve i po godine nije našao na dnevnom redu skupštine. Prema rečima Dragane Janković, majke tragično preminulog Alekse, i neće, a nedavno je za Nedeljnik objasnila i zašto.

„Jedan od razloga što „Aleksin zakon“ ne može biti usvojen je, kako su nam rekli, da nije u skladu sa evropskim konvencijama o pravima deteta, tj. da bi strožim kaznama prema detetu-učeniku koje vrši nasilje u školi, ono bilo izopšteno iz društva odnosno sredine. Paradoks je da su ključni delovi „Aleksinog zakona“ preformulisani upravo iz zemalja koje su tvorci ovih konvencija i gde su čak i stroži. Delovi „Aleksinog zakona“ faktički jesu ušli u novi zakon o osnovama vaspitanja i obrazovanja, ali dve najbitnije stavke, strože kazne prema učenicima koji vrše nasilje u školama ali i odgovornima u školi koji ne reaguju ili nepravovremeno reaguju ili zataškavaju nasilje u školi, nisu“, kazala je Dragana Janković.

Novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti

Zamišljen kao akt koji će doprineti stvaranju uslova da žene i muškarci imaju jednake mogućnosti da ostvare svoja prava, novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti pretvorio se u monetu za potkusurivanje unutar Vlade Srbije. Negde u tom procesu, nema dokaza koji bi tvrdili suprotno, od usvajanja ovog zakona se i odustalo. Ali krenimo redom.

Još 2014. godine uočena je potreba za promenom Zakona o ravnopravnosti polova iz 2009. godine. Posla izrade novog zakona prihvatilo se Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost kojem predsedava ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlvić.

Uz svestranu pomoć Ženske platforme za razvoj Srbije, Zakon o rodnoj ravnopravnosti je tri godine kasnije bio spreman za „proceduru“. Međutim, kako to poslednjih godina biva, isprečili su se izbori.

Kada su se stvari stišale minstarka Mihajlović je najavila usvajanje zakona u prvih 100 dana Vlade. I to je bio kraj. Tek što je prekomandovan u Ministarstvo rada, Zoran Đorđević se usprotivio nacrtu. Navodno, odredbe nisu bile primenjive. Njemu se pridružila i nova premijerka Ana Brnabić: „Ne možemo biti kao neke vlade u prošlosti koje, a ja sam toliko puta govorila o tome, koje donose zakon koji je BMW, a u stvarnosti pored tog zakona koji je BMW vozimo fiću“.

O stvarnim motivima se nagađalo sve dok Insajder nije objavio interni document  koji je iz Ministarstva za rad poslat Zorani Mihajlović. Razlog za protivljenje su mere štednje i zebnja da bi ovakav zakon mogao da dovede do „nesrazmerno većeg otpuštanja muškaraca u javnom sektoru, kao i da bi obaveze vođenja evidencije o rodnoj ravnopravnosti u privatnom sektoru mogla negativno  uticati na investicionu klimu, jer se time poslodavcima nameću nove administrativne obaveze i dižu troškovi poslovanja“.

Ceo sukob, koji je uključivao i tabloidno razapinjanje ministarke Mihajlović, konačno je gurnut pod tepih. Zajedno sa njim, otišao je i nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Neizvesno je da li će i kada ponovo ugledati svetlost dana.