Najčešće se svira na gajdama, kao u Arkadiji

Kreveti su u obliku divana, sa jednim ili dva dosta tvrda dušeka prekrivena prugastim pamučnim čaršavom koji dosta liči na rende i zbog toga izgleda kao da je tkan za bolesnike od šuge. Ne koristi se čaršav za pokrivanje, ali zato bilo kakva da je temperatura morate staviti na sebe debeli vatirani i težak pokrivač, izvrstan kada temperatura padne do nule, ali ga je nemoguće podnositi sa 10, 12 stepeni toplote. Zamislite tek sa 32 stepena!
Ne govorim o hrani: to je neprekidna mešavina aleve paprike, ljutih paprika, sirćeta i svega drugog što postoji od kiselina i aroma, sve izmešano zajedno da pokvari namirnice koje bi bile izvrsne u svojoj jednostavnosti. Sloveni izgleda imaju potrebu za mnogim razdražujućim sredstvima, ali sa mnom i mojim kolegama iz francuske štampe nije tako. Zato smo, za ono malo dana koje smo morali proboraviti u Paraćinu, organizovali posebnu kuhinju, skoro jedno kulinarsko ministarstvo. Gospodin Lemej iz Rapela bio je zadužen za napola pečene bifteke, Dik iz Mond ilistrea za kajganu, Zesijarski iz Opinion nasionala za krompir, a ja za kolače. Za supu smo se pobrinuli da nam je posluže pre nego što je pokvare aromama i kiselinama manje ili više zapaprenim.
Tokom boravka u Paraćinu mogao sam videti prave srpske narodne igre, a iskreno govoreći, nije mi izgledalo bogzna šta. Igra se naziva kolo, a u stvari je kao neka vrsta francuske igre, samo umesto da se drže za ruke, stavljaju ruke na ramena jedni drugima. Broj igrača nije utvrđen, može varirati od dva do dve stotine, a svaki pridošlica zauzima mesto u kolu. Muzika je neujednačenog ritma i vesele melodije, a korak u igri ide tri jednom nogom, tri drugom. Tokom igre pevaju se kratke prigodne strofe, stalno sa istim muzičkim ritmom.
Uostalom, sva srpska muzika je toliko monotona da postane nepodnošljiva posle slušanja od nekoliko minuta. Ima dosta narodnih pesama. Počinju frazama nežnosti i lepom melodijom, ali zatim ne bivaju razvijene, ostaju ograničene na nekoliko taktova koji se ponavljaju deset do dvanaest puta, a kako su sve religioznog ritma, na kraju izgube svoju harmonsku lepotu da bi postale dosadno zapevanje. U srpskoj, a mogao bih reći slovenskoj muzici, nema ničeg što proističe iz konvencionalnih crkvenih pesama, i često više u crkvama nego napolju postoji mogućnost da se čuju smele i briljantne muzičke fraze.
Preovlađujući instrument su gajde, kao kod prvih pastira iz Arkadije. Grupe dobrovoljaca, koje su se javljale u Glavni štab da bi bile poslate u vojsku, bivale su praćene od strane tri-četiri seljanina koji su duž puta svirali u gajde. Da li su svirali dobro, ne mogu da kažem, ali da sviraju ne štedeći pluća, mogu jamčiti.
Još jedan veoma poznat i korišćen instrument jesu gusle, vrsta gudačkog instrumenta sa samo jednom strunom na kojoj se svira gudalom načinjenim od konjske dlake. Taj instrument je uspomena na tursku dominaciju, jer predstavlja jednu od razonoda muslimanskih žena, koje u letnjim noćima izlaze da se osveže, izvlače gusle i tambure, jednu vrstu mandoline. Zvuci setni i plačni, skoro kao da žele da pozovu junake iz legendi da vaskrsnu i da ih oslobode iz ropstva u kojem čame.
Srbi mnogo upotrebljavaju gusle, i uz njihovu pratnju putujući pevači pevaju o bici na Kosovu, junaštvu cara Lazara, zloj sreći lepe carice Milice, smrti starine Jug-Bogdana i njegovih devet sinova, izdaji vojvode Vuka i tolikim drugim istorijskim faktima i legendama koje, iako pripadaju starom slovenskom carstvu, Srbi ljubomorno čuvaju.
Držeći se na neki način stare italijanske maksime, reći ću da se nije išlo u Paraćin, a da se ne vidi knez Milan Obrenović. I ja, da ne bih zaostao za drugima, zatražio sam audijenciju i odmah sam je dobio. Knežev stan nije imao ničeg kneževskog; zidovi su bili jedva okrečeni, a nameštaj najobičniji.
Jedina stvar koja je davala nešto tona bilo je neprekidno prisustvo u predsoblju dvojice žandarma u uniformi, dvojice gardista i tri ili četiri kelnera u frakovima i belim kravatama.
Knez me je primio sa prefinjenom ljubaznošću. Pošto mi je stegao ruku, dao mi je znak da sednem govoreći mi kako mu je drago što vidi jednog Italijana među toliko dopisnika drugih nacionalnosti koji su tu došli.
Nastavlja se