Pročitajte najlepše pismene zadatke u Srbiji: Tijana, Đorđe i Filip su njihovi autori

Takmičenje je organizovalo Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, u cilju usavršavanja pismenosti i podsticaja na svestranije i slojevito proučavanje književne umetnosti.

Ovo su nagrađeni pismeni zadaci.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom – sećanje na Miloša Crnjanskog

San o odlasku u svet i uspehu zacrtao je svaki mladi čovek jer, to je ono što nam daje vrednost.

Razmišljajući o našem cilju, shvatimo da se sve granice brišu. Uvek može bolje, uvek može više, uvek može posvećenije. Gde god otišli, granice nas neće sprečiti. Ne smeju. Ne možemo to dopustiti.

Borbom za snove, za njihovo ostvarenje, prelazimo preko svega, imajući jednu zvezdu vodilju – uspeh.

I uspemo. Cilj je ostvaren, ali borba ne prestaje. Uživamo u tom trenutku uspeha koji nas čini zadovoljnim. Konačno su stigli momenti koje smo oduvek priželjkivali.

Jedini problem koga postajemo svesni jeste samoća na vrhu. Kada nas usamljenost slomi, setićemo se „žena i dece koja ostadoše u zavičaju”. Pokušavamo da ne razmišljamo o tome.

Ali, ono što nas obuzima je nedostatak bezbrižnosti u srcu, vremena kada smo bili „bezbrižni, laki i nežni”. Idealan život zapravo nije takav kakvom smo se nadali.

U crvenim koralima zamišljamo baš one trešnje iz zavičaja. Da li im je vreme za branje? Pričinjava nam se da čujemo onaj fruškogorski potok koji mirno teče. Koliko god bili daleko, uvek će nas onaj isti srebrni luk držati povezanim sa mestima kojima naše srce pripada.

Ostvarenje sna vidimo kao beskrajni plavi krug, u kome smo mi baš ta zvezda; iako je sve ovo bio samo san.

A ja sam svoj san ostvarila. Ja videh Troju i videh sve. I mirne potoke, i planine stamene, i radosne ljude, i beskrajna prostranstva i sve lepote bivstva na ovome svetu; alʼ ne videh Trebinje i ne videh Višegrad.

Ne videh ni ćupriju na Drini, ni mesto gde nastrada Radisav sa Uništa, Fata Avdagina i Stoja i Ostoja. I ne osetih vezu od 450 godina. Zato mogu samo zamišljati te veze.

Da li se nedostatak veze može nadoknaditi? Možda može, nekim drugim vezama koje su ojačane. Veza sa mestom porekla je veoma snažna, kao što je to i naš Crnjanski izjavio.

Mi možemo putovati, leteti, i kada raširimo krila silni smo i moćni, ali moramo se čuvati onih koji žele da nas spuste sputane na daske svoga broda. Čak i tako skučeni, osećamo neraskidivu vezu sa onim što je samo naše.

Nakon svih putovanja i avantura u životu, vratićemo se u svoje mirno gnezdo i tek tada razumeti da su ostvarene veze formirale jedno veliko klupko, obmotano oko Zemlje.

I raširiću krila, formiraću veze. Videću Troju, ali neću videti sve!

Tijana Petrović, IV razred, Trinaesta gimnazija, Beograd (predmetni profesor Sofija Širadović)

Pismo Haralampiju”– poruke našem dobu

„Dragi moj prijatelju,

Nadam se da Vas dobra sreća prati, da se zla izgubila negde daleko i da je na vidiku nema. Da ste veseli i radosni, da suze, ako ih i ima, teku samo onda kada se od srca smejete.

Ja Vam pišem kako bih Vas obavestio, da je ovde, u nas, bilo i lepših vremena.

Novine o kojima Vas želim obavestiti su krajnje ozbiljne i bojim se da moramo delati veoma, veoma brzo. U mojim mislima, radosno se šetkaju sećanja na dane kada sam kao mladić hrlio ulicama Beograda, Beča, Trsta… I vi ste imali svoje ulice, zar ne?

Prihvatali smo knjige i jurili za znanjem, ali ne samo radi nas, nego radi i naroda sprskoga! Kako smo u taljigama, zapregama, nogama svojim, putovali i tumarali, pretrpani – savijenih leđa, ne uvek zbog briga, nego i zbog knjiga koje smo na njima prtili, da bismo ih narodu darivali. Ko Srbinu ne bi pomogao? Ovaj naš narod, ruku žuljevitih i kolena kvrgavih, brkova sedih i od uzdaha požutelih, tako divan, tako mio…

Pitaću Vas, ko ga ne bi stalno celivao i mazio? Mi smo još i više od toga uradili, mi smo se starali da ga obrazujemo. Naš zadatak, koji sami sebi prepisasmo, urodio je plodom i naše oči se tada nauživaše gledajući mladost kako se uspinje stazama srpske prosvete i kulture.

Smišljali su pozorišne igre, gradili su scene, oštrili glasove i knjige ispisivali. Pod prozorima stajali i draganama pevali, a onda ujutru u školu išli, da kredom po tabli pišu. Ono što smo mi zamislili, krenulo je da se ostvaruje. Srpsko ime i tlo se opet časno i sa ponosom počelo izgovarati. Vostajala je Serbija.

Ali danas, moram Vama, svom prijatelju, Gospod nam dragi pomogao, saopštiti druge vesti. Naše oranje, sađenje i polivanje semena kulture, plodovi koji su iz njega izišli, istrulilo je. Ostalo je iza njega tek koje parče osušene korice na tlu.

Moram Vas zvati da se ponovo spustite u zemlju Srbiju i pomognete mi da iskorenim zlo koje se širi našim potocima, koje se uvuklo u naše škole, kulturne i pravne kuće, bolnice i nasleđe.

Neznanja je sve više i više. Koristiću teška poređenja, kako biste uvideli ozbiljnost našeg problema. Glupost se širi među ljudima kao klica zaraze kroz bolesnika, ta odvratna gangrena koja otruje sve što dodirne. Uskoro neće preostati naroda koji će moći da otruje, glupost i zavada će zavladati, a časti i nauke više biti neće.

Naš divan narod se izgubio u šumi poroka i ludila. Okreću se leđa školi i obrazovanju, odbacuje se mudrost radi svakodnevnih prolaznosti. Svoje učitelje zanemaruju, roditeljima govore ružnim rečima, neretko se čak i nasilju okreću.

Voleo bih ih podsetiti da se ne uči samo na greškama, te da iz svojih pobeda mogu izvući nešto novo, dobar znak ili pravi naum. Ali njihov moral je tako često gnjio, lenjost se u njih uvukla pa i najslabiji vetar može da ih pokosi, obori, saseče, obeshrabri.

Knjige, naređane na policama biblioteka, samo skupljaju prašinu. Oštri očnjaci vremena ih kidaju komad po komad, njihove stranice, pune iskustva i nauke, komedije i ljubavi, trunu pod lošim uslovima, opkoljene vlagom i nezainteresovanošću.

U modernom dobu, u kojem dugme računara postaje prva ikona, a monitor novo jevanđelje, knjige su se pretvorile u majušni deo pamćenja, koji svakog dana zamire na pučini revolucije.

Strašno mi je misliti šta se još desiti može. Mora se hitno delati, jer verujem da nas jako malo deli od potpune propasti i urušenja zdravoga razuma. Narod će se izlizati u ovom novom dobu čiji su ljubimci prostota i neznanje.

Zato, najmiliji moj, dođi. Dođi i pomozi mi da iskorenimo ovo zlo što se među narodom srpskim širi. Da mu obnovimo stari put – da ponovo obesimo svetiljke po stazi obrazovanja.

Da naši ljudi ponovo budu na vrhu sveta…“…

Ili makar da se Dositej ne brine ovoliko koliko je to činio dok je u mojim mislima pisao ljubaznom Haralampiju.

Filip

Filip Ljubičić, III razred, Filološka gimnazija, Beograd (predmetni profesor Mirjana Stakić Savković)

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom“ – sećanje na Miloša Crnjanskog

Kroz ogradu, sa koje su pepeljastosjajne kapi rose visile nepomične, uvijahu se livadski korovi, svoje krajeve pružajući ka staklastom usijanom kamenu, skrivenom iza snežnih tibetanskih vrhova.

Oni se uskovitlaše na nebeskom svodu, ispljunuvši na zemlju maglenu paru koja, poput nimfe, zaigra nad obližnjom rekom gde se ogledahu savijena drveta, u potrazi za spokojem, ali ne u odrazu svojih kaljavih listova i staračke kore, napukle pod naporom, već tim neprozirnim, mladim daljinama koje se ne mogu zdrobiti kucanjem časovnika.

Autobus je bio tu. Kad brzo uđe u njega, on ugleda čete ljudi kako slepim pogledima obrušenim na pod jure za nečim što im je ispalo. Ta smeđa i naprsla lica među kojima se zatekao, onemoćale ruke noktiju do korena srezanih, koje se hvatahu za ma koji oslonac, uznemiriše ga, te se on okrenu ka prozorima. Kako unutra beše toplo, stakla se brzo ukvasiše kao da su zaplakala jer niko dugo nije bio gledao šta je iza njih spavalo, toliko orošena da su i sama rađala krhke slike čempresa.

Promrljavši pesnicom ove šume koje se razliše u sitna jezera, on poče da posmatra plutajuće prizore – trnoviti grmovi s belim voćkama obavijali su suvo drveće čije ispružene olistale glave odavno zameni bršljan, a na adi, koju je svakodnevno gledao, nalazilo se nekoliko poplavljenih raka. Zapitkivao je sebe šta se to pritajilo, tiho pokrivši sopstveni duh zrcalom ove mutne reke, nekim šumama što pružahu ruke uvis, ka nebu, skrivajući bliskim predelima daleko i dalekim blisko kao da nema veza u praznoj, jalovoj prolaznosti seni i nemani.

Kakav li red tu leži? Možda očajan posmatra prah pred sobom? Ili se seća firentinskog groblja, sanjivog među brdima, kako ga mermerni anđeli plačnoga lika i drugi glasnici čuvaju, nasmejanih spomenika dragog i drage koje rubin, probijajući se kroz granje, greje.

Pamti on i more, nalik na slomljeno ogledalo, u kom se rasipa nevina luča mesečeva, svu tu jeku neizrecivih, ustreptalih težnji na peskovitoj obali, skovanih da obuzimaju grudi poput studenog vazduha, pobuđujućeg za čula.

Probudio je u sebi i ljubljenu toplotu katedrale – i njene je freske vek rastopio u obrise svetitelja i kamen, koji se pod snopovima svetlosti, šarenom livadom najmirisnijih cvetova, kroz rozetu, ponovno oblikuju. Sva se prošlost i sadašnjica u budućem ogledaju, u onom nejasnom mostu, zasvođenom mrakom rana zimska jutra, što na njega treba da stupimo u veselome plesu između doma i tumaranja, potvrđujući životni princip celosti lišene teskobe.

Vremenitost našeg puta, breme koje nosimo, poput neba se u svetlosti rađa, ali u muk odlazi. Sve to vidim kada pogledam kroz prozor autobusa, u ova priviđenja, u onu raku gde ću šapatom položiti svoj lik u naručje večnosti, bez sete.

Đorđe Milovanović, IV razred, Filološka gimnazija, Beograd (predmetni profesor Katarina Vučić)

Teme

Uvodeći ovo takmičenje u škole, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije je smatralo da ono treba da obuhvati teme kojima se obeležavaju godišnjice i jubileji značajnih pisaca i kulturnih događaja koji će svojom aktuelnošću podsticati razvijanje i bogaćenje izražajnih mogućnosti učenika.

Ove godine takmičenje je bilo posvećeno obeležavanju sledećih jubileja: 130 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, 140 godina od rođenja Sime Pandurovića, 140 godina od rođenja Franca Kafke, 150 godina od rođenja Radoja Domanovića, 210 godina od rođenja Petra II Petrovića Njegoša, i 240 godina od nastanka Dositejevog dela „Pismo Haralampiju”.

Takmičenje je obuhvatilo izradu drugog školskog pismenog zadatka na jednu od sledećih tema:

1.Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom – sećanje na Miloša Crnjanskog
2. Poezija Sime Pandurovića
3. Čovek u Kafkinom Procesu
4. Domanovićeva satirična žaoka
5. „Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima, / on će era biti strašna ljudskijema koljenima”, Petar II Petrović Njegoš
6. „Pismo Haralampiju” (1783) – poruke našem dobu